Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

77

звони иодне треба да је ова артија у рукама краљевим, иначе биће доцкан. Тамо доле хода мој син горе доле не знајући да ли ће у рај или у пакао. Понео је револвер собом п.« вели да ће убити кога му драго па онда и себе, и то још убиће се пред краљевским дворцем, па онда ништа није ни било ! — Ама по Вогу не могу ја трчкати сваки час Крал>у као што тн одеш до мога кума механџпје. Иначе ја би ти радо помогла ! — 1а морам да седнем ; отсекоше ми се колена рече Ценца. Крамерова јој одмах донесе столицу. Седећи тако са склопљеним рука.ма, Ценца је плакала ; крупне суце котрљаху јој се низа збрчкано лице падајући на мршаве коштуњаве руке њене са дебелим набреклим жилама. Валпурга ја неирестано намигивала Крамеровој да јој нешто каже, али ова је тешила Ценцу. Хгела јој је рећи да Ценца није жена која заслужује сажаљење, а још мање њен красни синак Тома, али Крамерова на један пут рече. — Ја сам нашла један начин да се помогне. Врат грофице Вилденортске, који је Краљев Ађутант има за по сахата да иде Његовом Величанству на рапорт и на заповест. Иди ти Валпурга грофици Ирми и замоли је да ову артију преда своме брату а он је лако може предаш Његовом Величанству ! — Тако, тако, Вог ти дао, о, Валпурга, каквог анђела имаш тн уза се. А сад иди ако Вога знаш да се не задоцниш. Могу ли остати још који тренутак овде или да идем доле пред дворац па да чекам ? — Седите ви само овде ; добра старице — тешила је Крамерова — Иди, Валпурга, иди ! — рече за тим видећи да ова стоји непомично гледајући у ону артију. Валпурга оде. Кад је стигла гроФичиним вратима чула је како Ирма пева песму Фридриха Рикерта;