Otadžbina

80

Н А ПРЕСТОЛУ

одведоше Валпургу у Краљев двор, ни о чему другом није се разговарало. Прве недеље задоцнише се готово сви на службу, све ти је то пред Валпургином кућом стајало и блејало у кућу као да ће у њој бозна шта угледати; Ханс је морао половини општине да показује краву као да на њој има нешто особито. Све је отада мислило на Валпургу, и кад заручник њене другарице, онако брзо доби за шумара, сваки је знао да је то Валпурга израдила. Бадава се Валпурга клела свим на свету да она за ^о није ни чула а камо ли да је она што допринела, Ценца оста при своме, још је оде хвалиги што је тако скромна. Време брзо прође. Са радосним лицем уђе гроФИца Ирма и донесе помиловање од Краља. Ценца хтеде да падне пред њу на колена и да јој пољ^би скуте, али Мрма је задржа и рече — Има још нешто за вас. Ето, дрште, па се можете и провеселити о помиловању вашега сина ! И она јој даде једну златицу. Очи у старе Ценце засијаше и она рече — Ако милостивој принцези кадгод затреба један или два човека који ће за њу у ватру скочити, нека се само сети старе Ценце и њенога Томе! Она је хтела још да говори, али Валпурга јој рече — Зар си заборавила у каквом страху Тома чека пред капијом ? — Погледајте, милостива принцезо, како је она добра. Баш је своју велику срећу и заслужила ! — Чујеш Валпурга — рече г-ђица Крамерова — ги би могла по овој жени послати новце твоме мужу ? — Ја ћу ти с драге воље понети што год хоћеш. — Нека, нека, ја још не могу да му пошљем оне новце — рече Валпурга збушено, јер она сал није могла рећи да не верује Ценци и њеном сину.