Otadžbina

н а престолу

81

— А ово — рече оиет гроФица Ирма — ово понеси Валпургином детету од моје стране — и она откопча оа свога врата једно златно срце које је висило на црној огрлици — тако исто и ову мараму — и она скиде малу свилену мараму с врата. -- 0 да дивио лепог врата ! викнј Ценца. Валпурга ју је морала још подсећати да је син чека, те тако је испрати. Ирма беше са свим срећна што је израдила помиловање. Валпурга није смела да каже како јој Ценца не само није познаница већ како и њу и њенога сина мрзи; она није смела рећи да је црвени Тома један од најгорих л>уди у селу. Она се тешила тиме да ће све на добро изаћи «Та рђави људи могу се поправити, иначе не би било истина све што се говори о кајању» Мсђу тим је Ценца већ била пред дворцем држећи високо у руци помиловање. — Е, је ли плаћено што сам попио ? — упита Тома и пљуну далеко од себе. — Јесте, хвала Богу. Ето видиш шта је кадра мајка да учини ? — Немам ти на чему захваљивати. Што си ме родила ? Али што му драго. ЋеФина ми је што ће онај безобразни срески судија да добије једну по њушци. А сад треба да знаш да сам жедан као три среска писара. Ово чекање спржило ме је. Зар ниси ништа друго добила ? — Дабогме да јесам, гле ! — рече она извадивши златицу, која са чудноватом брзииом ускочи из њене руке у Томин џеп. — То и ову свилену мараму дала ми је једна лепа принцеза да однесем Валпургином детету ! — Хансовом детету биће доста ако добије и саму свилену мараму — рече Тома и откину златно срце од огрлице коју је Ценца чврсто држала. Отаџвина XII, 45. 6