Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

83

је готово била највећа радост, бар се на њој највише заустављала, јер искрено саучешке и радовање 4 брих л.уди не траје тако дуго као лапарање злих језика, то ври и кључа још дуго. — Тако је седела Валпурга крај прозора а усне јој се мицаху, као да се сама са собом разговара као да понавља речи својих завидљиваца и оговарача, док најзад гроФица Ирма рече — Ја видим на теби колико си орећна. Да, моја Валпурго, када би ми могли свакога тренутка да усрећимо једног свога ближњег, или бар да му неко добро учинимо, ми би били најсрећнија створења под сунцем. Видиш Валпурга то је оно што се за владаоце каже да су они «по божијој милости,» јер само они могу свакога тренутка по какво добро да учине ! — То разумем то са свим разумем ! викну Валпурга. — Крал> је као и сунце на небу, које осветљава и греје овде ова дрва, тамо оно цвеће које нико не види које чини добра и животињама и биљу, свакоме и свачему. Тако један владар, то је посланик Божији, он мора добро очи отворити да такав и остане, да га не савлада гордост и пожуда с тога што је свему Господар. Сада је Томи повратио живот, и на његову реч отварају се врата на свима тавницама, као у каквој причи. 0 тп добри Краљу ! Само се чувај да те не покваре, гледај да су увек око тебе људи са тако добрим срцем као ова моја гроФица Ирма ! — Хвала ти — рече Ирма — хвала. Ја те сада скроз познајем. Веруј ми у свима књигама на свету нема ништа лепше и боље од онога што је у твоме срцу, ако ти не знаш писати, у твоме је срцу све најбоље записано. Али сада ћемо опет да будемо мирни и паметни. Ходи да учиш писати ! И обе седоше за сто, и гроФица је показивала Валпурзи како се перо држи и како се пише. Валиурга рече да је мрзи писати поједина писмена, волела би да пише 6*