Otadžbina

86

Н А ПРЕСТОЛУ

Краљица је чисто тражила да погледа у очи ове покајнице, али она не гледаше ни у што, она слушаше поруку једнога анђела. Уметник није насликао покајницу ћерку краљеву измучену и изнурену"испаштањима, напротив на њеном лицу беше на ново задобивена детиња невиност. Она клечи без икаквог људског рукотвора на себи, гола, умотана у своју црвенкасто-плаву косу која јој досеже до колена, она клечи пред својим ископаним гробом. Она се загледала у безкрајњост, уста су јој болом згрчена, а над њом анђео раширио плашт милосрђа и вели: теби је опроштено. Тош један тренугак па ће измирена и преображена лећи у гроб... Ова асцетичка слика чудно је пристајала уз ондашње расположење Краљичино, и свештеник ју је често застао у религиозном заносу. Лични лекар није ни мало марио за ово мутаво друговање са сликама, али није могао продрети ни са својом молбом ни са лекарском заповешћу. Први пут се Крал.пца упорно противила човеку кога је тако високо поштовала. Кад је Ирма први пут видела ту с./1ику и кад је одмах приметила некакву погрешку живописца у нацрту очију, која је у осталом вешто употребл.ена за једап неприродан израз, Краљица само руком притиште своје срце; она беше усамљена у својим осећањима па је хтела и да остане сама. Што међу тим није пошло за руком ни личном лекару ни Ирми, то је постигла Валпурга. — Је ли то дивља жена ? — упита она. — Шта је то ? — У нас код куће причају да има дивљих жена, то су аветиње које ноћу лутају по брдима завијајућн се у своју косу ! Краљица исприча Валнурзи целу легенду о мисирској Марији. То беше Краљевска кћи која је врло лас, г&/<2/77л г о> /тз /.7ј г Лрггљ евског двора