Otadžbina

92

НА ПРЕСТОЛУ

дражесних венаца не иде. Па онда таква је љубав врло претенциозна, она тражи да јој се непрекидно враћа подобним изразима љубави. То је и ексклузивно и досадно. Сунце сија, љубав је ту, па на што онда толико мучен.е самога себе ? Док се Краљица у својој усамљеносги бавила својим осећањима и решила, дотле се у Краљу са свим на други начин спремала некаква усамљеност, п овај покушај да се промени вера — а на сваки начин мора остати на самом покушају, рече Краљ у себи — довршио је ту усамљеност. Краљ је седео мирно у своме кабинету, на један пут махну руком преко чела, јер у тај мах прође му кроз главу миоао како би то лепо било када бп и љегова жена била велпка воља, која заповеда живогу. Алп он то није мислио он то није хтео да мисли. Он заповеди да зовну личпог лекара. Ствар се мора брзо решити Личнн лекар уђе. Краљ најпре пажљиво испитаваше да ли овај поверенпк Краљичин зна што о целој стварп па онда му просто исприча ^пта се догодило, паравпо као највећу тајну Краљ со зачуди када личпи лекар, у место да се захвали на тако впсоком поверењу, учтизо али одсудно одби то поверење. — Ја бих волео Велпчанство — рече он — када ми се не би поверавале тајне илн несноразумљења, у којима ја не могу пишта помоћи ! Краљ је зачуђено гледао иредасе. — Овај човек остаје увек као стена, он чува своје достојанство. — Та ја сам вас хтео питати —• рече Краљ опорим гласом — да ли се ви поуздато да би у овом питању могли упливисати на Краљицу ? — .Та се не могу поуздати, али ако Ваше Вели-