Otadžbina

100

В Е Р Е Н 11 Ц И

ДЕВЕТА ГЛ.АВА. Када чун удари о брег , трже се Лучија , која иошто у потаји убриса сузе. подиже главу, као да се пробудила. П јзви изађе Ренцо и пружи руку Ањези , која чим изађе, иружи је кћери ; па свих троје тужнп се захвалише возару. „Немате на чему," одговори овај; «за то смо људи, да помажемо један другом." Па чисто грозећи се, као да му се предложило да краде, трже руку. кад му Ренцо хдете да тутне у руке неколико новаца, што их је при себи имао , понесавши их оно вече са намером да обилато награди дон Абондија, кад би га овај, ако и преко воље, послужио. Двоколице су их чекале; кочијаш их поздрави , рече им да седну у кола, викну на коња, ошину га, па терај. Наш писац не описује ово ноћно путовање, не казује је име села, у које Фра КристоФоро упутио обе женске; сувише, он изрично вели, да га не ће да каже. У току приповести дознаће се већ рггзлог овом неказивању. Збитија Лучпјина у овом боравишту уплетена су у неку нејасну сплетку лица једног, које је спадало породици, како се чини, врло силној у оно доба. Да би образложио чудно понашање тога лица у овој нрилици, он је морао за тим да казује укратко његов ранији живот, и породица у томе добија изглед , који ће видити онај , који буде читао. Али што је обазриви сиромах писац хтео да претаји, то је наша марњивост знала да пронађе на другу страну. Милански један историк, који је хтео да спомене исго то лице, истина, не именује ни њега , нкти место; али за ово вели, да је било иаланка стара и племенита, којој за варош само је једно име недостајало; на једном мосту вели, да онуда тече Ламбро , на другме , да тамо има арципоп. Према овим податцима изводимо, да ће то бити свакако Монца. У пространом благу учених довода мтжс их, истина, бити финијих , али не верујем и иоуз-