Otadžbina

102

В Е Р Е Н И Ц 11

Ренцо јо сзоје једва уздржавао, па жестоко стиснувши руку Ањези, загушљиво им рече: «Да бог да се опет видели ! м па оде. Шенске би се нашле у доброј забуни, да ту није био онај добри возар, који је имао налог да их отпрати у клоштар капуцински и да им у свему буде на руци. Оне се дакле упутише с њиме у тај клоштар, који је, као што је познато, на неколико корака од Монце. Кад дођоше на врлта, повуче кочијаш за звоно, даде дезвати фра гвардијана, овај одмах дође и на прагу стојећи прими писмо. «0! Фра КристоФоро ?" рече, кад познаде руку. Глас његов и лице му показаше очевидно, да је изустио име великог свог пријатеља. Ваља нам рећи, да је наш добри КристоФоро у овом писму топло ирепоручио обе женске и са досга чуства описао им неприлику, тако да је гвардијан час по показивао своје дивљење и негодовање, па би подигнуо очи са листа и упрро их у женске са изразом сажаљења и учешћа. Кад прочита писмо, један час остаде у мислима, а онда рече: (( Имамо овде само сињору! ако она хоће на се да прими ту дужност. За тим узе Ањезу на страну. на простор испред клоштра, стави јој некоја питања, на која она одговори на задовољство, па вративши се Лучији, рече обема: «Драге моје, ја ћу покушати и надам се, да ћу вам моћи наћи уточиште посве поуздано, посве часно. докле се бог не постард, за вас на бољи начин. Хоћете ли поћи са мном?" С поштовањем одговорише женске да хоће, а Фратар опет ће узети реч : „Добро; ја ћу вас одмах одвести у сињорин клоштар. Али идите за мном на неколико корака, јер свет је језичан, па бог зна, шта би се ту све говорило, кад би видели Фрл, гвардијана, како иде са лепом девојком... хоћу рећи са женама."