Otadžbina

В Е р Е Н И Ц И

збори истина; али у тој ствари нико не ће од тебе бити боље извештен. До тебе је да ми кажеш , да ли је тај господин био мрзак гонитељ." Што се тиче прилажења , Лучија одмах послуша; али је инако било с одговарањем. Она би се не мало била забунила, да је о томе запитао и когод њојзи раван, али кад је запита ова сињора , иа као са неком пакосном сумњом, изгуби сву смелост за одговор. „Сињора... пречасна мати...» промуца, нити показивиие, да јотп има шта да каже. Ту Ањеза, као која је после ње свакако била најбзље извештена, држаше да је позвата да јој притекне у помоћ. „Пресветла госпођо," рече. «ја могу посведочити да је ова моја кћи мрзила на тога господина, као што ђаво мрзи на свету водицу. хоћу рећи, ђаво је био он ; опростите ако рђаво говорим, јер ми смо људи прости. Толико је истина, да је ову сироту девојку био испросио ]едан момак нашега реда , богобојазан и добра стања, па да је госгтодин парок био мало више човек, као што треба .. то јест , ја знам да говорим о свешгеном лицу, али Фра КристоФоро, пријатељ овога оца гвардијана овде, он је свештеник , па је човек пун милосрђа , па да је овде, могао би посведочити..." «Ти си брза на језику и кад те не питају," прекиде јој реч сињора гордо и срдито, тако да чисто дође ружна. «Ти ћути; ја већ знам, да родитељи увек имају одговор на место своје деце." Увређена Ањеза даде Лучији миг, који јој је хтео рећи : видиш, шта морам да подносим, јер си ти толико 'збуњена. И гвардијан даваше девојци очима миг и махаше главом, да је ту час, да се макне и да не остави на цедилу сироту матер. «Пречасна сињоро," рече Лучија , «што вам је казала моја мати , то је права истина. Момак што ме је