Otadžbina

В Е !• Е Н II Ц 01

109

личну службу) и заповеди јој, да о томе извести опатицу и после да уреди што треба са газдарицом и с Ањезом Пошто ову отпусти, опрости се са гвардијаном, а Лучију задржи. ГвардиЈан отпрати Ањезу до врата, даде јој нова упутства и оде да пише извештај своме пријатељу КристоФору. „Јесте чудна главица ова сињора!" мишљаше у себи идући; „заиста чудна! Али ко уме с њом како треба, може с њом како хоће. Мој КристоФоро за цело се не ће надати, да ћу га послужити тако брзо и тако добро. Добричина човек! Нема му лека: увек мора да има нека посла, али га твори добра ради. Прећа његова, што је у овај пар нашао пријатеља, који без многе буке, без особита посла, без велике журбе приведе ствар камо треба у једном часку. Тај добри КристоФро биће задовољан и опазиће, да смо и ми овде кадри што учинити." Сињора, која је пред старим капуцином мотрила на своје кретање и на речи кад остаде сама са једном неискусном сељанком, није више помислила на то да се уздржава, те јој речи мало по мало постадоше тако чудне, да у место што ћемо их овде наводити, мислимо, да ће бол>е бити, ако будемо укратко казали ранији живот ове несрећнице, наиме у толико, у колико је довољно да се образложи оно необично и тајанствено што смо у ње опазили, то да би с ' појмила побуђења њеном понашању у ономе, што ће после да буде. Опа је бпла пајмлађа кћи принципа * * *. великаша миланскога. кој-и се могао рачунати у најбогатије у том граду. Алп внсоки појам његов о његовом сану даваше му иовод да држи, да су му средства једва довољна, да су ограничена на одржавање присгојнога сјаја, те му све мисли идоше за тим, да их одржи, бар онакпа каква су била , увек уједињена , у колико је то зависило од њега. Приповест не казује изрично, колико је имао деце; толико само каже, да је за клоштар одредио сву млађу