Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

а зачињено оном у неколнко пуном поштовања, поверљивошћу, која тодико ласка дечурлији, кад је налазе у оних, које гледају како са другом децом обично поотупају охоло и осорно. Душа ваља, нису се сое дувне завериле, да ће сиротицу увлачити у замку ; било је ту доста искреннх и далеко од сваке сплетке. које би се згрозиле при помисли, да се девојчица једна жртвује голом рачуну; али ове. одавајући се са свим своме посебиом занимању, или нису добро виделе све ове послове, или нису разазнавале, колико је у њима ругобе, или се устручаваше да их подвргавају испиту. или су ћутале, да не би чиниле саблазни без икакве користи. А гдекоја сећајући се, да је и она подобном мајсторијом доведена дотле. ради чега се после кајала, имала је сажаљења са сиротицом безазленком, па би је нежно и сетно миловала; али ова ни издалека нпје подозревала, да је она ту под неком тајном, па је тако ствар ишла даље. Можда би тако ишло до самога краја, да је Џертруда била једина девојка у клоштру. Али међу њеним другарицама у васпитавању било их је, које су знале, да су одређене за удадбу. Џертрудица, одгојена у мислима о својој надмоћности, говораше величаво о свом будућем опредељењу као опатица и као начелница у клоштру, хтела је да је на сваки начин за остале предмет зависти, па би чудсћи се и једећи се видела, да гдекоје од ових не ће за то да знају Сликама величаственим, али одрећеним и хладним, које је могло давати старешинство у клоштру, стављаше ове на супрот разнолике и светле слике од свагова, од пировања, разговора, од светковина. од живота на пољскоме добру, од одела и каруца. Ове слике причинише у Џертрудиној глави онај иокрет и вреву, коју би причинила велика котарица свежа набрана цвећа, кад би се метнула гтред кошницу. Родитељи и васпптатељи неговали су и одгојили у њој природну сујету, да би јој омилили клоштар; али кад ова сграст би нодстакнута мислима прикладнијима за њу,