Otadžbina

в е р е ii ii ц ii

113

баци се она на њих са жестином далеко живљом и природнијом. Да не би остала иза ових својих другарица, а да би у исти мах одговорила својој новој наклоности, она им рече, да, најзад, нико јој не може наметнути покривало без њеног нристанка. да се и она може удати, па живетн у палати, уживати свет, и то боље него сее оне; да она го може, само ако хоће, да ће хтети, гга је заиста и хтела то. Мисао о неопходности њенога пристанка, која је дотле била као неопажена и скрнвена у једном куту њене памети. разви се сад и показа ое у свој важности. Она је призиваше у помоћ сваки час, да би сиокојније уживала слике од пријатне будућностл. Али иза те мисли увек би долазила још једна: да јој пристанак иде на то, да га не да принципу оцу, каји га већ узимаше као да је дат, или се чињаше да га тако узима; па код ове мисли у девојке не би у дупш јој било онога иоуздања, које су јој речи показивале. Она сравњиваше онда себе са другарицама, које су много поузданије у се биле, па са ббљом искуси на себи ону завист, коју је с почетка хтела њима да даде осетити. Завидећи им мрзила их је. Каткад би се та мржња показивала у презирању, неучтивости, пакосном пецкању; другдаш би једнакост у наклоностима и надама мржњу успавала и породила би привидну и пролазну поверљивост. Каткад, хотећи ипак да ужива за часак нешто стварно и у садашњости, допало би се да осталима покаже своју надмоћност, употребљавајући преимућства, која су јој уступили ■ а другдаш не могући више подносити усамљеност са својим страховањем и жељама, отишла би пуна благости међу њих. као да би од њих да иште савета, благовољења и обадривања. У овим мучним борбама са собом и са другима прешла је детињство и ушла у оне тако критичне године, у којима се чини , као да у душу улегне нека тајанставна моћ, која подиже, улешпава, снажи све паклоности, све помисли, а каткад их преображава. или их окрене непредОтаџбина XIII. 49. 8