Otadžbina

114

В Е Р Е Н И Ц И

виђеним правцем. Оно што је Џертруда дотле јасније уочавала у овојим сновима о будућности, био је спољашњи сјај и велелепота; нека мекота и чуствитељност , која се с почетка показиваше лако и као у магли, поче сад у њеној Фантазији да се шири и да узима маха. Она је себи у најтајнијем куту овојих мисли створила као неко светло уточиште; тамо би се она склонида од садашњах предмета, тамо би купила иеке личности чудно изведене из нејаснога сећ&ња из детињства, од онога малога што је могла видети од спољашњега света, од онога што је могла изводити од разговора њених другарица; она би се дружила с њима, говорила би им и одговарала би у име њихово; тако је она заповедала и примала клањање сваке врсте. Овда онда дошле би мисли побожне да нарушавају ове сјајне и честе светковине. Али вера, као што су учили нашу сиротицу и као што је она примила, није кратила гордост, него је још освештавала и представљала као средство за добивање блаженства на земљи. Тим начином лишена своје суштине, није она више била вера, него образина једна као и друге. У часовима, кад би се ова образина утиснула на прво место и порасла у Џертрудиној Фантазији, ова несрећница, обузета нејасном грозом и савладана мутним мислима о дужностима, помишљаше да твори грех, кад не мари за клоштар и кад се противи својим старијима у избору сталежа, па би онда у срцу свом заветовала се, да ће се од своје воље затворити у клоштар. Био је закон да се девојка једна нпје могла примити у дувне. пре но што је није испитао један свештеник, који се звао духовник за дувне, или други који за то одређени, како би се извесно знало, да она иде у дувне од своје воље; а тај испит могао је бити тек после једне године дана, пошто је била у писменој молбеници јавила духовнику своју жељу. Оне дувне, које су узеле на се тужну обвезу да приволу Цертруду на вечити завет, а