Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

115

да што мање знаде за оно што је чиннла, одабраше један од оних тренутака које омо споменули, на јој дадоше једну такву молбеницу да је препише и потпише. А да би је на го тим лакше навели, не пропуотише да јој кажу не једанпут, да је то управо оамо једна Формалност, која (и то је истина било) не може имати важности. него тек после других потоњих чинова, који ће зависити од њезине воље У пркос свему том можда молбеница није ни стигла на. њено опредељење, кад се Џертруда покаја, што је потпислала. Онда се кајаше што се кајала, те тако пролазаше јој дани и месеци у непрестаној промени противних чустава. Дуго време она је крила овај корак од другарица. неш^о јер се бојала да не изложи замеркама добру једну одлуку, а нешто јер се отидпла да изнесе на среду једну глупост. Најпосле јој дође жеља да олакша срцу и да иште савета и ооадривања. Био је ту други један закон, да се девојка не пушта на испит од нозива, него најпре да проведе бар месец дана ван клоштра, у коме је на васпитању била. Већ је прошла година дана, од како је послата била молбеница. и Џертруди јавише , да ће је до мало узети из клоштра и одвести у родитељску кућу, да у њој остане онај месец дана и да учини све оне кораке, који су потребни за извршење дела, које је била почела. Принцип и остала родбина држади су све то као у воску, као да је већ свршено; али је девојци било сасвим друго у глави; у место да чини остале кораке, премишљаше она, на који би начин да и први узме натраг. У тој неприлици науми поверити се једној својој другарици , која је била најискренија и увек готова да послужи одважним саветом. Ова светује Џертруди, да писмом једтшм извести оца о својој новој одлуци , јер није имала толико срца, да му у очи отворено рекне: не ћу. А како су бесплатни савети ■у овоме свету врло ретки, то је и саветниковица исплатмла Џертруду са многим пецкањем због њеног кукави-