Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

члука. Њих четири или пет другарицм удесите писмо, које би у потаји написано и отправљено средство.м велике мајсторијз. Џертруда беше у великој бризи, чекајући на одговор , који никако не долазаше. Само после неколико дана даде је опатица дозвати у своју ћелију и ттуна тајанствености, негодовања и сажаљења издалека јој наговести, како је принцип врло срдит и да је она морала што погрешити, али јој даде разумети, ако се буде добро владала, да се може надати, да ће се све на добро окренути. Девојчица је разумела и није се усудила да о томе више расггитује. Најпосле дође дан тако страшни а толико жуђени. А.ко је Џертруда и знала, да иде на сусрет борби. тек да би изашла из клоштра, да остави те зидове, у којима је била затворена осам година, да се вози у каруцама преко поља равна, да опет види град, кућу — све то била су чуства пуна бурне радосги. Шго се тиче борбе, поучена оним другарицама , већ је сиротица узела своје мере и како би се данас рекло, начинила је себи план. и Или ће ме хтети присилити," мишљаше , «а ја ћу остати непомична; бићу понизна , пуна поштовања, али нећу да пристанем; стало је до тога, да не кажем и по други пут: хоћу, а ја га не ћу рећи. Или ће навалити на мене добрим, а ја ћу бити добрија од њих : плакаћу, молићу, гхобудићу их на сажаљење ; најзад , ја не тражим друго, него да ме не принесу на жртву." Али као што то често хоће да буде са подобним предвиђањем, нити би једно, нити друго. Дани прола шше, а ни отац, нити остали помињаше молбеницу, или њено опозивање , нити се ту што предлагало , било лепим, било ружним. Родитељи су били спрам Ше озбиљни, суморни, осорни , а никад јој не рекоше за шго. Само се толико видело , да је сматрају као престунницу, као једну недостојну; чињаше се , да је над њом неко тајанствено проклетство, које је лучаше од родбине, па би само то-