Otadžbina

ВЕРЕННЦИ

117

лико с њом имали посла , колико је потребно било , да јој покажу , колико их то стаје усиљавања. Ретко кад и само у извесне часове одвели би је до родитеља и прворођенога. Међу њима трома као да је постојала велика поверљивост, која је тим јаче и болније дала осећати ону самохраност у којој су оставили Џергруду. Иико јој не проговори речи, а кад би се она бојажљиво усудила да проговори коју реч , која се не би тицала преко потребне ствари, или јој не би нигата одговорили , или би је погледали расејаним, или презорним, или строгим погледом. А кад она, не могући више подносити тако горки и поништавајући поступак , настојаваше и покушаваше, да их удобровољи, мољаше их за мало милоште , одмах би они такнули начином посредним али разговетним ону ствар оа избором сталежа, па јој прикривено дадоше познати да је у томе начин , да опет задобије наклоност породице. Цертруда. која то није хтела по ту цену, морала је онда да се повуче натраг, да одбије тобожне прве знаке благовољења, које је толико желила , да се опет врати на своје Место од анатемисане ; па што је више, тако је остала са изгледом, да је она крива. Овакви упечатци садашљоети беху у болној противности с оним веселим сликама, којима сс Џертруда тако већ одавна и увек занимала у тајнич својим послима. Надала се, да ће у сјајном и гаумноч родитељском дому моћи уживати бар нешто отварио од замишљаних предмета; али нађе да се са свим преварила Била је тако строго затворена, као и у клоштру; ни спомона није било о шетњи ; а ходник један , који је водио из куће у суседну једну цркву. одузимао је и последњу прилику, која се могла наћи за излазак. Друштво је било суморније, ређе и једноликије него у клоштру. Чим би се јавило да је ко дошао у походе , морала је Џертруда отићи у последњу собу, да се тамо затвори са неколико старих слушкиња, па тамо би и обедовала, кад би било гостију.