Otadžbina

ТАМО — ' АМО ПО НСТОКУ

135

лико широких асуром застртих клупа, на којима по вас дан лешкају гости с наргилом крај себе. Псиод клугта провлаче се гола арапчад дрпају једно друго, ујсдају се као прасад, а лице им је каљаво као пачији кљун. Све то ни мало не смета гостима на клупи — они спокојно сркућу своју каву па кад је посрчу, задремају уза своју наргилу. •Југкна Арабија је домовина ноја и газеле. Обе животиње виђају се питоме по улицама и домовима. Прва се прти теретом и гони као копитари у нас, а друга нежна и брзонога живиница служи само за украс бољим]кућама. Али су песковите равнице становиште и других мање безазлених створова а то су Леопарди и — Бедујини. Тешко је одредичи, ко је од ових дивљији , ко ли опаснији за мирног путника — ја мислим последњи судећи по зверским кожама, што се виђају на јеменском пазару. Отоманска царевина је у вечитој борби с овим свирепим племеном, што живи већином од дова на осојцима оголелих планина на 50 миља далеко од мора. Али за те људе нема даљине, јер њихови коњи ухите ноја и газелу а њихова пушка ретко промаша дивљу звер — као орлови долете за час у долину , баце се на карване , пограбе плен и враћају се у своје пећине натраг. Неколико пута је већ отоманска влада покушавала да истреби то племе, али узалуд: његов савезник је несавладљив, а то је врућина и недостатак воде. Александар велики прошао је како тако , али падишине војсковође нису Александри. те су у сваком покушају постигли само то , да нахране гладну зверад из пустиње лешевима својих војника. Само јаки гарнизони и добри бедемови чувају трговачке градове КунФиду , Ходејиду и Моку од нападаја ових срчаних го^штака. Пред вечер је наш брод пресецао грцаласту површину мора , и сад могасмо опет дахнути, јер на крову бегае струје ваздуха, коју је проузроковало брзо мицање