Otadžbina

в е р е н ii ц ii

81

,<А сада." рече Тонијо, «да ми изволите дати мало црмо на бело. 1 ' к Итојош!" рече дон Абондијо; «сваштализнају!Е,кагсосу људи ностали неповерљиви. Зар ти не верујеш мени V' «А, господин , како да не верујем..? Криво ми чините. Али кад сте ме уписали у своју књигу као дужиика... кад сге већ једном погрудили се да ме упишете, то... смртни смо људи..." „Добро, добро," упаде му у реч дон Аббндијо. Па гунђајући извуче једну шкрабију у столу, извади хартије, перо и мастионицу, па стаде писати, понављајући велегласно речи, како су му из пера излазиле. Међу тим Тонијо и на његов миг и Џервазо наместише се испред стола, тако да поп није могао видети врата, па као нестрпељиви шораше ногама по тлу. давајући тиме знак онима на пољу да уђу и у исти мах чинећи нечујним њихов ход. Задубљен у своје писање, дон Абондијо не дизашс главе. На шорање четири ноге узе Ренцо Лучију за руку, коју стиште, да би јој улио срчаности, па ггође унутра, вукући је за собом стрепећу, јер сама собом не би могла ићи. Уђоше сасвим полако, на прстима, не дишући, па се наместише иза оба брата. Међу тим довршидон Абондијо писање, пажљиво прочита што је написао, али не диже очију са папира, који на четворо преви говорећи: (С Хоће ли ти сад бити право ?" Па скинувши једном руком наочаре са носа, пружи другом Тонију писмено и подиже очи. Тонијо пружи руку, као да ће да узме писмено, па се мало уклони на страну, а на његов миг уступи Џервазо на другу страну, те по оредини указа се Ренцо и Лучија, као да се сцена променила. Дон Абондијо виде нејасно, онда виде јасно, поплаши се, убезекну се, распомами се, промисли се, одлучи се — све то док је Ремцо изустио: „Господине попо, пред овим сведотдима кажем, да је ово моја жена." Отауепна XIII/« 9. 6