Otadžbina

82

В Е Р Е Н II Ц II

•Т опј он у речи, а дон Абондијо испусти квиту на земл>у. левом дохвати и издиже лампаду. десном трже жестоко трпежњак к себи, тако да на земљу иаде књига, хартија. мастиоиица и песконица, онда скочи преко столице и стола и стаде пред Лучију. Сиротица једва је оним својим нежним гласом и сва дркћући могла прословити: «А овај... " кад јој дон Абондијо сасвим сурово пребаци трпежњак преко главе и лица, да јој не би дао да изусти целу Формулу. Онда пусти лампаду из друге руке и оберучке стаде девојку увијати у трпежњак, тако да је једва могла дисати, а међу тим дераше се, колико га је грло носило : „Перпетуа ! Перпетуа ! издаја ! помагај ! и Жпжак, који се гасио на тлу, бацаше слабо н нестално видело на Лучију, која како се била збунила, није нп покушавала да се одвије, те могаше ноднети за кип начињени од иле, преко кога је вајар бацио мокар покривач. Кад се угаси жижак, дон Абондијо остави се сиротице и пипајући стаде тражити врата од побочне собе, нађе их, уђе у собу, закључа се тамо, непрестано вучући : ((Перпетуа ! издаја! помагај ! на поље из куће ! на поље из кућеР У другој соби сви су били збуњени. Тражећи да ухвати попа и пипајући рукама, као да се игра жмуре, дође Ренцо до врата и закуца вичући: ( ( Отворите, отворите! шта вичете толико!" Лучија зваше Ренца малаксалим гласом и мољаше га , ( Ајдемо, ајдемо, тако ти имена божијег ! п Тонијо четвороношке иђаше пипајући по тлу, еда би како нашао своју квиту. А Џервазо се помамио, па кречи и ђипа, тражећи врата од степеница, да би могао утећи. У по овога сијасета не могу да се за часак не заЈржим ради једне примедбе. Ренцо, који је по ноћи шко-