Otadžbina

В Е Р Е II II Ц II

83

лобртао по туђој кући, који се тамо крадом увукао . иа домаћина подсео у једној соби, са свим изгледа као какав силеџија; а овамо управо њега су угњетавали. Дон Абондијо, на кога су напали, у бегство га натерали, ноплашили га у његовом спокојству, изгледа као жртва; бива тако у свегу... хоћу рећи, тако је бивало у седамнаестом столећу. Затворени поп. видећи да непријатељ још не одлазп, отвори један прозор од црквене порте, па стаде кричати: „Помагај ! помагај!" Месечина беше кас дан; сен од цркве, а још даље сен дугачки и танки од звоника пружаше се црн и одбијаше се од травне и светле порте; свака тварка могаше се разазнати као по дану. Али докле се могло догледатн нигде трага од живе душе. Али п<зред побочнога црквенога зида и управо од оне стране што је ишла на нарокијски дом, био је мален стан, неки страћ, у коме је спавао сакристан. Овај се пробуди на ову необичну вику, ђипи као бесан са кревета, огвори један свој ирозорчић иромоли главу на поље са очима пунима сна и рече: «Шта је?" „Трчи, Амброџо! помагај! лупежи ударили ми накућу!" викну му дон Абондијо. (( Ево ме таки!" одговори сакристан. Па увуче главу, затвори своје окио, и колико је био санан и врло поплашен, ипак се одмах домисли, како ће боље нритећи у помоћ , но што се иште од њега, а да се не плеће у вашар , па био овај какав му драго. Дохвати чакшире са кревета, метне их под пазухо, као какав парадни шкрљак, па скочи низ дрвене степенице, отрчи до звоника, шчепа уже од већега звона , па повуче наопако да удара клатном. Бом ! бом ! бом! бом! Сељаци се тргоше иза сна; момци, који су у сену на тавану спавали, слукте, па пођипаше. (( Шта је? шта је! Звоно удара наопако! Је ли ватра? лупежи? разбојници ?"