Otadžbina

86

В Е Р Е Н II Ц Ц

каже им знаком, да ће ићи да види у другу созу, а они да полако иду за њим; уђе, исте церемоније и нађе исто. «Који је ово враг?" рече сад; (( да није какво псето издајничко нас уходило?" Сад стану сви са мањом опрезношћу разгледати, завиривати у сваки кут, преметати целу кућу. Докле су они тако били у том послу, она два стражара на вратима од улице зачуше брз ход, који се нагло приближивао ; помислише, ко је, да је, проћи ће онуда даље, па остадоше на миру, а на оваки начин бише на опрезу. Кад, а ходац се зауставио баш на вратима. Беше то Менико, који је у трку дошао, Фра КристоФоро послао га да јави обема женскима, да колико знају шта је бог одмах беже од куће и да се склоне у клоштар, јер... за што , то знате. Узме алку на вратима да закуца, па, ј ■ осз ти да му у руци климата расЕгламкана. (( Шта је ово?" помисли, па бојажљиво гурне врата; она се отворе. Менико пун сумње уђе и онога чаоа осети, како га ухватише за руке , а два притуљена- гласа с десна и с лева претећи му веле: «Муч', или си погинуо!" Он напротив дрекну. На то један од она два лупе :ка запуши му уста шаком , а други извуче ножину, да би га поплашио. Деран дркташе као лист , нити се усуди викати; али у исти мах место њега, и ти мало другојачије, зачу се прво лупање звона наопако, а за тим не престаде више ударати на ларму. Ко је у ружну послу. тај зазире, вели миланска пословица. И један и други лупеж мишљаше, да у том лупању звона чује своје име, презиме и надимак; они пустише Менику руке , тргоше свој ■ руке себи, зинуше и згледаше се, па потрчаше у кућу, где им је била дружина. Менико дохвати се улице, па герлј пре.ма звонику , мислећи , да ће гамо свакако неко бпти. Оним осталим лупежима, који преметаше целу