Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц II

87

кућу од горе до доле, причини страшно звоно исти страх; они се збунише , заилетоше , чепаше позајмице; сваки тражаше што пречи пут до врата. А сви ти били су људи поуздани и вични да постоје на страшну месту; али они не могоше стати на браник непознатој опасности, која им се није показала мало поиздаље, пре но што је на њих навалила. Ту се искала сваколика важиост Гриза, те да их на окупу одржи и да се повуку а не да беже. Као псото кад прати чопор свиља, па трчи час тамо , час онамо за онима , које се растркају , час шчепа једну за ухо и вуче је у ред, час гурне другу њугаком, лаје на трећу, која је у тај пар отишла на страну : тако хаџија дохвати једнога од њих за перчин, који је већ био на прагу. па га трже натраг, дотера поклоничком палицом једнога и другога, који су хтели да стругну, викаше иа друге, који су као без главе тркали тамо и амо, тако да их најпосле искупи све у малој авлији. «Брзо, брзо ! пиштоље у руке, ножзве спремне , па сви заједно : тако ћемо ићи , тако је ред. Ко нас сме такнути, кад смо сви заједно , ви шмок.вани ? Али ако се дамо једаи по један ухватити. онда ће ударати на нас и сами сељаци. Срам вас било! За мном, па сложно !" После ове кратке беседе стаде пред љих и први изађе. Као што рекосмо , кућа је била на крај села; Гризо удари ван села и сви пођоше за њим у добру реду. Пустимо их нека иду, а ми да се мало вратимо, те да нађемо Ањезу и Нерпетуу, које смо оставпли у оном сокачићу. Ањеза се постарала, да је одвуче што је чожно даље од куће дон Абондија , па доникле ишло је све добро. Али се слушкиња у један пут сети, да су врата остала отворена, па хтеде да се врати. Ту се није могло шта противословити. Да јој не би сумњу побудила, Ањеза је морала да иде с њом натраг, али гледајући да је задржи, кад би је год видела да се добро угрејада казујући оае удадбе, које су на јалово прошле. Показиваше