Otadžbina

88

В Е I' Е II И Ц И

се као, да је иажљиво слуша, па да би ова видела, како јој не губи ии једну реч, или да би торокању нова полета дала, рекла би : „Зацело... сад разумем... тако је... то је јасно... понда?... а он?... а ти?" А међу тим се разговарала сама са собом. «Да ли су већ отншли? или су још унутри? Ала смо баш сви троје глупи били, да нисмо уговорили какве знакове, те да ми јаве, када ствар буде свршена ! Ствар баш није лака. Али сад што је ту је; сад само треба ову што дуже да задржим; у најгорој прилици нешто ћу продангубити." Тако корача јући и застајкујући пратиле су се већ близу куће дон Абондија, алп је још нису виделе због онога рогља, а Перпетуа, баш како је нешто ^ажно приповедала, даде се задржати не противећи се, на и не узимајући то на ум, кад у један пут заори се одозгоре кроз мирнп ваздух тихе ноћи онај први очајни крик дон Абондија : к Помагај! помагај !" «3а бога! шта је ?" рече Ањеза и задржа је за сукњу. (( 3а бога! Зар ниси чула?" одговори она и отргне се. ( (Шта је? шта је ?" понови Ањеза и шчепа је за руку. ((Паклена жено !" викну Перпетуа и отисну је , да би је се онростила, па потрчи кући. У тај пар из даљине зачу се продирави, страшљиви крик Меников. ((Боже драги !" викну сад Ањеза, на потрча за другом. Нису ни крокнуле биле, а звоно лупну, један пут, други пут, трећи пут. па даље; ово би било за њих као да их ко мамуза, кад би им то потребно било. Пернетуа стиже за један тренут пре Ањезе; таман она хоће да отвори врата, кад се ова раскрилише изнутра и на прагу указаше се Тонијо, Џервазо , Ренцо и Лучија, који кад су напипали степене, једним скоком били су доле, па чувши оно страшно звоно, као помамни трчагпе да би утекли.