Otadžbina

90

ВЕРЕНИЦИ

утекоше у сокачић, што је био међу цркво.м и кућом дон Абондија, кроз прву деру у живици провукоше се, па терај преко њива. Можда нису били отишли ни педесет корака , кад се свет стаде купити у порту и све јаче придолазити. Људи се згледаше, свако имаше по какво питање, нико не знаше одговорити. Који су први дошли, отрчапте на црквена врата; била су закључана. Отрчаше споља до звоника и један од њих наслони уста на једну баџу, неку као пушкарицу, гга повика унутра : (( Који је бес?" Кад Амброџо чу познат глас , остави уже, па познавши по жагору, да је доста људи дошло, одазва се: „Таки ћу отворити." На брзу руку навуче надраге. што их је имао испод пазуха, изнутра оде на црквена врата и отвори. н Штаће то звоно наопако?... Шта је ?... Гдеје?... Које?" (( Шта , ко је?" на то ће Амброџо , држећи једном руком једно крило од врата, а другом чакшире што их је на врат на нос навукао; ( ( шта, зар не знате? дошли су неки на кућу господина парока. Јуначки, децо, помозите !" Сви се сад окренуше плебанији, одоше тамо руљом^ гледају горе, слукте — све је мирно. Други отрчаше на страну где су врата; и она су закључана, нити изгледају, да их се ко такнуо. И они гледају у вис — нигде отворена прозора, нигде се ништа не чује. (( Ко је ту унутри?... Хој ! хој !... Господине !.... Господине ! " Дон Абондијо, који чим је опазио, да су напасници отишли . повукао се са прозора и затворио га, те се у тај иар свађао тихим гласом са Перпетуом, што га је оставила сама у тој иеприлици — кад чу, да га народ зове, мораде наново отићи на прозор, па кад виде толики свет, покаја се, да је он причинио ту стрку.