Otadžbina

92

В Е 1' Е Н II Ц II

мало, у колико је војока напрздовала, један и други од предњака умери ход. пусти друго да га пресгигну, а он пристане са главном силом; с гражњаци доспеше напред; неуредна гомила најпосле стиже на означено место. Траг од напасти био је свеж и очевидан : врата широм отворена, брава одваљ&ја, алн напасници исчезли. Уђоше уавлнјицу; одоше до врата од доњега спрата: отворена и иокварена такође; стадоше викати : (( Ањеза ! Лучија ! Хаџија ! Где је хаџнја? Виће да је СтеФано видео хаџију у сну... Није, није, видио га је и Карландреа... Хеј ; хаџија !... Ањеза !... Лучија ! в Нико се не одзива. ( ( Они су их одвукли ! Одвукли су их !" Оад некоји од њих повикаше да треба погониги отмичаре; да је то једна поганија и да ће бити срамота за село, ако ће сваки лупеж моћи слободно доћи и одводити девојке , као што еја односи пилиће нз пусте авлије. Паново се стадоше још бурније договарати; али неко (никад се није дознало, ко је био) викну онако у гомили, да су се Ањеза и Лучија спасле у једну кућу. Реч се брзо распрострз, повероваше јој, нити више говорише о томе, да повијају бегунце; и тако се гомила разиђе , отишавши сваки својој кући. Ту се сад шапуташе, трескаше, куцаше, и отвараше врата, жижци се појављџваше и нестајаше . жене питаше кроз прозоре* са улице им одговараше. А кад улица опусти и утиша се, настави се разговор у кући и изумре у зевању , да би се ујутру наставио. Иначе се није ништа догодило, до ли што је то исто јутро кмет на својој њиви стао и метнуо браду у шаку , лакат наслонио на сапиште од ашова у пола забодена у земљу. а ногу једну метнуо на лопату; стао, велим, па у себи иремишља тајне од прошасте ноћи и шта тре">а да чини, кад види, где му се упутила два човека доста необичног пзгледа са перчинима као у некадањих Франачких краљева , а иначе врашки