Otadžbina

I! Е I' Е 11 II Ц II

УЗ

на1ик на ону двојицу , што оу пре нет дана ооловила дон Абондија, а мозкда су баш исти они били. Вез многа околишења заповедише кмету, да се добро чува, па да подестату не казује шта је било, да на питаље ие одговара истину, ако га не питају да држи језик за зубе и да пе помажз озва^има у лапдању, ако му је мило да умре од болести. Наши бегунци доникле журно ходише ћутећи, осврћући се час једно час друго, да ли их ко не вија, а свн стрепећи због умора од бегства, неспокојства и неизвесности у којој су били, због жалостп са несрећна исхода и због нејасна страховања од нове непозна-то опасности. А још их већма плашаше оно непрестано лупање звона, које што су већма одмицали, долазаше све загуш.вивије и потмулије, т.з некако биваше за чудо тужно и страшљиво Најпосле престаде звоно. [1а то бегунци, који су се нашли на пусту пољу, нити око себе чуше да је што живо, умерише свој ход, и прва Ањеза прикупи се и прекиде ћутање, питајући Ренца, како је ишла ствар, и Меника, какав је то ђаво био у кући. Укратко јој исирича? Ренцо своју жалосну приповест, а оида сви троје окрену се дерапу, који опширније јави Фратрову поруку и каже, шта је сам впдео и ирепатио, што је носве потврђивало поруку. Слушаоци впше разумеше, пего што је Мепико знао клзатт; код тога извештаја језа их прође; у један пут сви троје застадоше и згледаше се пренеражени ; а ондл, као једаоду.гшпм покретом, сви троје метнуше руку који на г.11ву дерапу, којп па раме му, као да би да га помилују, да му ћутке захвале, што нм је био анђоо хранитељ, да му укажу учешће своје у (веговој страви, што је иретург.о, и опасности, у којој је њих ради био. и као да га моле за опроштг>ње. «А сад се врати кући. јер твоји не смеду више бити у бризи због тебе," рече му Ањеза, па сетивши се на обећано две парттал.оле, извади из џепа четири и даде