Otadžbina

94

В Е Р Е Н II Ц И

му их са речима : „Па; моли се богу. да се скорим видимо. а онда..." Ренцо му даде нову берлингу и много му препоручи, да ништа не говори, шта им је Фратар поручио. Лучија га наново помилова и дирнутим гласом опрости се с њим. Деран се опрости са свима разнежен и врати се натраг. Они пођоше дал>е својим путем, сви замишљени, женске напред, Ренцо за љима, као ради дратње. Лучија узела матер нспод руке, па благо и вешто избегаваше помоћ, коју би јој младић понудио при незгодним местима овог хода по страниутицама, а у себи се стидила и у толикој забуни, да је већ толико сама и поверл>иво остајала с њиме, кад је очекивала, да ће му до мало часова бити жена. Сад, кад се тако болно разишао овај сан, кајала се што је дотле ишла, па уз толике разлоге за стрепњу, стрепила је још од онога стида, који се не рађа у жалосном сазнавању зла, од стида , који сам себе не познаје, оличан страховању детета, које дркће у помрчини, а не зна за што. «А кућа?" запнта Ањеза у један пут. Али колико је питање било важно, нико јој не одговори, јер нико није могао дати јој задовољан одговор; ћутећи наставише свој ход и мало за тим стигоше најпосле пред цркву клоштарску. Ренцо приступи вратима и полако их гурне. Врата се заиста отворише и месец, продирући кроз отвор, паде на бледо лице и сребрну браду Фра КристоФора, који је ту стојао чекајући. Када виде, да су сви ту, рече: «Благословен бог наш !" и даде им знак да улазе. Уз њега беше други капуцин, а то је био лајик сакристан, кога је он молбом и разлогом наговорио да с њиме бдије, да остави притворена врата и да стоји на стражи, те да дочекају ове бедне људе ; а није мање требало, него Фратрова важност и глас о његовој светињи, па да му лајик учини ту неудобну, опасну и неправилну љубав. Пошто