Otadžbina

ДВЛ ЦВАНЦИКА

Мара (тргне се)- Јао, ко је то '? ! (Цотрчи п провири на прозор.) Мића (опоља): Је си дома, побратиме ? Кића и Мара : Мића ! Опот ! Ми/1 а (споља 1 : 0, побратиме ! Мара (брзо): Шта ћу да му кажем ? Кића (брзо): Кажи — нисам код куће ! Ми/1 а ( споаз ): 0,'спашо! Мара (кроз прозор): Није код куће, дешо! Ми/га (споља): Па ето ме — ето ! Марп 1Кићи): Ето га, бога ми, овамо ! Ки/1 а (брзо, збуњено): Ух, где ћу !.,.. шта ћу !•... (Пр;ћв се брзо на кревет, онако с чутуром, покрије се пошавом и стапе јечатп као болестан: чутура му дошла на грудн те нзгледа под поњавом као нешто јако надувено. Мара се веома узврполлиа. Долази Мића.) X Мића и иређишњи. МиКа (спазн Кићу, као зачуди се): Ене сад ! А шта је поорат иму снашо ? Мара (збуљено): Напаст, мој дешо !... Занеможе ... ето.... нема од њега ништа ! (Кчћа хуче и јечи.) .V/о 1\о : 0, О ! Шта му то би ? ! (Прилазц кревету и сумљиво вртн главом.) Мара : Пи ,ја ти не знам, дешо!... Тако занеможе — па ето! Ми/га (као горе): Боже вољани, што ти је човек !.... А беше здрав здравцит ! (Зове.) Побратиме, побратиме ! Како ти ј е ! (Кића јечи ; он маше сумљиво главом.) Хм, хм!.... (Марн.) А да га не оуде ухватида грозница ? Мара: Не знам, мој дсшо !.... Таман се спрема да иде у потеру.... па тек на један мах — јао, јао, јао! ... н паде као свећа! МиК а (загледа Кићу): Баш је у јакој патри ! (Кића јечч.) Мара : И бунца, мој дешо ! МиИ а : И бунца ?! 0, 0 ! (Опази набућену чутуру под поњавом.) Ене! А шта му је ово, болан, на прсима ? ! (Пипа и вртн главом. Кића јечи.) Мара : На прсима ? ! Па — оток некакав ... Ми&а (чини се невешт): Хм, хм ! Бога ми — повелики оток !{Зове.) Побратиме, побратиме ! Ја сам ! ,;Кића јечи; он за се.) Ушеретио ое — лола један ! Мар а : На један иут отече — као ардов !.... Ки/га (брзо је повуче за скут, полако): Та испрати га ! Мар а (полако Кићи): Шта ћу му ? Неће да оде!...