Otadžbina

ДВА ЦВАНЦИКА

МиКа (као опазио то, али се чини невешт)' Но.ш III мени, С1ШШО ? Мара (збуњено): Ама хтедох нешто рећи, дешо.... па ето заборавих.... Ништа ти не знам.. . Не може веселник пи отићи вечерас у потеру.... Молим те, отиди часом па кажи Вукоману ... (Кићајечи.) Мићп : Та неће Вукоман замерити — кад је човек тако болестан.... (Седајући.) Знам ја, снашо, како ти је самој код болеспика.... Нећу, вала, ни ја ићи у потеру.... Хоћу ту да седим код мог побратима.... Кића (за се): Кто ТИ сад ! (Мића га погледа ; он брзо зајечи.) Мара (брзо): Бунца, дешо, бунца !.... Видиш.... МиКа (чини се невешт): Видим, снашо, видим ! КиИа (бајаги бунца): Попа, попа! Молитву ! (полако Мари.) Та пошљи га попу ! Ми11 а : Нешто попа спомиње? Мара : Јест веселник — и отоич га је спомињао.... Молим те, дешо, отпадни часом овде до попе, те га зовни да му чита молитву.... неће ли му мало одуминути ова мука. .. (Кића јечи.) МиКа (навлаш): Ама не знам ти ја, снашо, куд се пролази овуд до куће попове.... Како би било да отрчиш часом ти, а ,ја ћу га већ овде причувати....? КиИа (за се): Наопако! Тај баш неће да оде !.... (Опет јечи и бајаги бунца.) Попа.... молитва.... иопа.... јао ! Мара : Не смем ти, дешо, по мраку.. . Молим те отиди ти часом! Ето туда кроз шљивар, па одмах на прелаз.... Два. три корака.. . Очас ћеш.. . МиКа : Па да одем — није вајде !.... (За се.) Ухватићу ја њему конце (Оде, вртећи сумњиво главом. Мала пауза.) КиКа (Јјипи, брзо): Оде ли већ ? ! Мари (провири на прозор): Оде, чини ми се ! КиИа (брзо узпма пиштољ): Наопака инаета, људи ! Мара : И како се чини невешт ! Кића (Смеје се)'. А сећа се обешењак ! .. (Задева пиштољ.) Одох .ј а, Маро ! (Жури се.) Мара : Е V ! А шта ћу му казати, ако се врати ? Кића (брзо): Кажи шта знаш ! (Утекне.) Мара : Е та њихова два цванцика попеше ми се овде!.... (Журно.) Одох ја, бога ми, попи ; а они пек терају инат — колико им драго! (И она побегне. Мала пауза. Долази Мића.) МиИа (погледа кревет): Ене де ! Нема болесника !... А чекај де, пооратиме ! (Оде брзо. Завеса пада.)