Otadžbina

РАЗВИТЛК ТЕ0Л0ГИ.7Е

цвету. Душа , пошто се одвоји од тела , постоји и даље као птуа (хотуа,) т. ј. бог, дух, у облику човечјем, Дух има исте склоности које је имао и за живота у телу , само гпто му их сада обуздава његов већи разум. помоћу кога може одмах да разликује добро од зла, истину од лажи, правду од неправде. Дух има све особине кој, имају богови само у мањој мери ; станује на вечита времена у сретним пределима, у Волоту, задржавајући и тамо према осталим духовима исти положај (ранг) који је имао амо на земљи за живота. Но дух тај може и да се врати у Тонгу, да надахњује свештеникее сроднике или и друге људе, или да се у сну јавља онима које жели за што да опомене; каткад баш излази пред очи у облику духа или призрака. Али ову моћ враћања с оног света нарочито имају душе старешинске а не толико и душе матабула. 1 У даљем свом разлагању , Маринер изводи да Тонганци под именом »Агуа или натприродних разумних бића« разумеју: 1) праве Богове : 2) душе умрлих племића (првака, старешина), које имају у главном исте особине које и богови само у мањој мери : 3) душе матабула, које су још нижег реда те се отуда не могу враћати у Тонгу да надахњују свештеннке, ма да се, тако мисле, могу јављати ■својим сродницима : 4) слуге, боговске, које и ако су и пореклом и од искони у Болоту, ипак су још пижи од помеиутог трећег реда ; 5) Атуа-По т.ј. зли богови и 6) Муи, т. ј. бог који одржава земљу а није у Болоту. Из овога се види да појам »Ату а« обухвати све врсте духова, да је дакле једнога истога значаја којега су и јеврејски Елохими богови. И као год што се у теологији јеврејској из Елохима издваја један као Јехова, као Бог народа јеврејскога тако се у теологијн Тонганској из богова , Атуа одваја То-ли-и Тубо , бог народа тонганског, моћнији и већи од свију осталих њихних и туђих богова, „поглавар од врха неба до дна земље« како вели тонганска теологија. Али појам о духовима вуче за собом корелативни појам о мотућности утицања духова на судбину људи и обратно : тежњу ових да утичу на духове у цељи да ови какво зло или добро не чине, Путови за ово јесу врачања, гатања, принашања жртве. Овим, и веровањем у добре и рђаве »знаке« (омене), у чаролије и исцрпљује се сва побожност.

' Под овнм се пменои разумеју они Тонганцц којн у живогу нпсу би.ш нотпуно СЈободни, него впше штићеннци појединих првака — управо нека врста рнмских клијената.