Otadžbina

550 6 'Л Л н и ц .-А, - , ■ , '■ ,'•» Видећи да се ни с ђешзралом ие може говорити , изађох опет у авлију да Пи.та*вдруге, има ли каква заповест за штаб? " <> 4 , Нико ми не умеде ништа рећи. Само ми рекоше да је нослато ио иуковника Драгашевића. Ја одох у Рабенову кавану. У њој не беше никога осем официра врховног штаба. Они св1г седе и ћуте. У оној грдној кавани само две лампе чки.ве, као пре зоре. На бифету дрема некакво прљаво чивуче. И ватра у кавеоџаку скоро се угасила. Свуда мртва тишина. У једном буџаку опазих још једног официра где замишљено седи. То беше р. арт. капетан Живко Вучковић, који, чини ми се, беше сада командир резервне муницноне колоне или управник барутног магацина или тако нешто. — Је с' ти Живко? — Ја сам — рече он с осмехом који нп у највећој несрећи не оставља његово лице. — Шта ћеш ти у ово доба овде? — Ама ето чекам још од снноћ један транспорт муниције пз Ниша, па никако да стигне. — Па зар га ти сам мораш сву ноћ чекати, зар немаш никог млађег? — Та имам али... знаш... тамо напред таква је нужда у муницији, да ја не смем ни једнога сахата изгубпти, негоморам сваку партију чим стигпе одмах да пошљем. Знаш чекају људи... Па толика стока... Из свију муницијских колона... чекају још од јуче, а ја немам ни фишека да им дам... Несрећа, па то.... Како чудно долпковаше онај вечнн осмех овим жалосним речима... — А — заусти капетан Живкић — а... шта ви сви овде радите у ово доба? Тебе, као свог рођака, ваљда смем тако што запитати? —