Otadžbina

Н Л ПРЕСТОЛУ

601

„Ваша добра пријатељица Валпурга Андерматеновнца. „После писма. Па онда сад овде певају нове песме, или нису лепе. Ја овде дању немам каде да певам , и кад ј вече не би песмом успављивала моје дете , не би никако ни певала. „Опростите што тако ружно пишем , али моје су руке огрубеле а ни артија ни мастило не ваљају. Јабогме, тако се правдају сви лоши писари. Још једном остајте ми здраво. Ја пишем на брзу руку, јер у "соби чека г. парох , а и г. доктор је ту са својом госнођом; то су вам дивни а што има много злих и неваљалих људи и завидљиваца, онн тиме само себи чине највећу штету. Добра моја грофице ! Ви не можете ни знати колико сте нам добро учинили; за то вас мора Бог наградити, и вас и вашу децу и вашу унучад! Толико је сигурно да овде нећемо остати, али једно је небо над целим светом. Кад одете свом опу, поздравите га од моје мајке, која није заборавила његова доброчинства, а ви сте његова кћи, па сге за то наследилн од њега и од ваше мајке ваше добро срце. Ја бих само желела да и ви имате своју мајку као што је ја имам, али моја мајка право вели: да човек не треба никада да жели оно што не може бити. Све ми је као да би имала још иуно да вам пишем, али сад не знам ништа више, а из собе зову. Остајте здраво и будите по хиљаду пута срећна, и ја вам од свега срца желим свако добро овога света. Ах кад бих с овим писмом п ја могла бити код вас. Али ја сам радо код евоје куће , и док сам жива нећу је више оставити. Остајте здраво сви ви добри људи тамо у свету." Валиурга иредаде писмо, и г. парох на брзо после оде. Он није радо седео с доктором, који је био грдан јеретик. Пред вече отпутова и доктор са својом госпођом , и Валпурга се радовала и поносила тиме што су сви људи у селу могли видети, ко јој је долазио у походе. Таквим одликовањем није се могао нико од њих иохвалити.