Otadžbina

604

Н А П Р Е С Т 0 Л У

«ао снег, о томе какви су добри људи тамо; још сад је ономпњкла Валпургу да пази, да јој поклони. које буде чпнпла -о насељу, буду достојни Фрајхофске 1'аздарице; она јој је све то иотанко казивала да зна шта јој ваља радити ако би она ранпје умрла. Онога старца што неће из куће, знала је такође, били су чак и нешто своји, ади врло издалека. Њега ваља добро чувати, то носн кући бдагоатова. Дани и недеље пролажаху; дође време и да се отиутује. Одавно беше Валпурга свезала многе хаљине и посуђе, али је често морала дрешити, јер јој је опет час ово, час оно затребало. Што се више иримицаше дан поласка, то сељацн све .љубазнији с њима, и Валиурга се вајкала мајци. — Сада ми је тако тешко кренути се одавде као оно када сам иолазила из двора; све сам желела да одем , а кад је освануо дан поласка, онда ми је опет бпло тешко ! — Е, дете моје — тешила ју је мајка — тако ће ти бити и кад једном будеш полазила с овога света. Колико иута човек зажели смрт, а када дође самртни час, онда му је жао умрети. Ох дијете мени се чини да мп цео свет нешто каже и ја то разумем. Када дође час растанка, онда је све добро, нарочито људи , па ће тако бити када се будемо Са живогом растајали, јер тек опда ћемо видети како је живот био леп п колико добрих срдаца остаје пза нас ! Жене су имале каде да се изговоре до миле воље. Ханса нису могле више да имају на миру ни за један сахат. Он је се много бавио код Груберсепа, излазпо је с њиме често у поља н обавештавао се о свачему. Једно вече одазваше Ханса ; рекоше му да дође Груберсепу ал' одмах. Он одјури и дуго се нпје вратио. Валпурга и мајка нису дуго легле; беху радознале да чују шта је то било. Најзад, око пола ноћи врати се Ханс н Валпурга заннта: „Ама шта је то било ?" — Груберсепова кобпла ождребнла се ! Валпурга и мајка заценише се од смеја.