Otadžbina

<6015

Н А П Р К С Т 0 Л У

пачу по мраку. нигде живе душе осем шарова и гарова који нададоше дреку. Ханс викну: — Има ли кога дома ? — Јок, нема ннкога дома — зачу се некакав глас из мрака. — Онда реците механцији када дође, да су му долазили Ханс н љегова жена да га моле за опроштај, ако су га пгго увредилн, и да му кажу да су онп њему све опростпли и да му желе свако добро ! — Лепо, испоручићу — зачу се опет глас, једна врата лупише, а шаров и гаров залајаше опет. Валпурга и Ханс одоше. — Знаш ко је то био ? — упита Ханс. — Да боме да знам, то је био сам механџија! — Тако је. П сада смо квит. Даље не можемо ! Тежак нм беше растанак од евију у селу. Сада се баш разлегаше јека звона са цркве, оннх леппх звона игго су их слушалп од ранога детињства; од жалости не могоше нн речн ироговорити, само Ханс рече најзад: —- Та наш завлчај нпје изван света. Можемо ми често овамо долазитн ! Кад стпгоше кући затекоше пред њом скоро цело село. Свн беху дошли да се опросте, алн сваки додаваше : „Бидећемо се још и сутра." II Груберсеи дође још једном. Он је п онако бпо ионосит, алн сада двојином, јер сада је начинпо још једнога газдом, или бар му је помогао да то постане. Он нп сада ннје био ни нежан ни сувише осетљив. Он беше сву своју мудрост живота скуппо у неколико речи, које је без н каквог приступа избацио. — Хтео сам још нешто да ти кажем, — поче он. Ти ћеш сада нмати много момака и слугу: веруј ми да ни