Otadžbina

610

НА ПРЕСТОЛУ

— Хоћеш ли да пођеш са мном у Фрајхоф п да служиш у мене? — угшта Ханс Груберовог Балдла. — Од срца радо, ако хоћете да ме новедете. — Погле какав је то славан мушкарац! — рече Ханс жени својој. Валпурга не рече ништа, нађе се нешто у нослу око детета. Ханс је пружио свима руку опраштајућп се; његова је рука дрхтала од узбуђења. Ипак он није заборавио да. се маши у џеп и да свиралима даде два талира крунаша. Најзад ускочи и Ханс у чамац и викну — Хвала, вам пријатељи, хвала свима! Немојте нас заборавити, а ми вас нећемо никада заборавити. Остајте нам здраво! Бог вас чувао! Валпурга и мајка бризнуше у плач. — А сад, у име Божје! Ланци се откачише; чамац се отпсну од обале. Још једном се захори музика, још једном гракнуше усклици , још једном одјекнуше брда од прангија — па онда је чамац тихо нловио језером, а сунце се заблиста пуном светлошћу својом. Стара мајка седп са склопљеним рукама; свп ћуте. Тако су се дуго возили. Само ждребе зарже по који пут, гледајући обалу од које се одмицало. Валпурга нрва прекиде ћутање. — Благн Боже, колика би то срећа била, каиа би људи у обичиоЈг животу указивали једни другима само иола оне љубави, коју им чине када умру или се селе из завичаја! Мајка која се молила Богу, само одмахну главом , иа похпта да свртаи молитву а за тим рече: — То нико не може ни тражити. Не може се сваки у Бога дан отварати цело срце као да је на длану; ја сам ти увек говорила и сада ти опет кажем: људи су ипак добри, и ако међу њима има по који зао! —