Otadžbina

н а п р е с т 0 д у

611

Ханс догледа своју жену која тако о свачсму има пуно чјвојих мнсли; то је сигурно отуда што је била у туђини. Међутим н његово срце беше иуно, алп наравно са свим другаче; он рече — Ја не знам — он дубоко уздахну п запалп на ново •своју лушу — ја не знам шта то би са мном, како прохујаше године које сам ту ироживео, п шта сам све претурио преко главе. Погле Валпурга, онамо се вијуга пут у моју постој•бину. Ја тамо знам сваки вис и сваку дољачу. Тамо је ■сахрањена моја мајка. Па онда погле оно брдо пок])ивено •боровом шумом. Оно је бнло са свим оголело у Француско1 крајини, бездушницп . му беху исекли сву шуму. Ову садашњу шуму ја сам готово сам одгајно. Бпло мп је једанаесг двана■ест годпна када ме је шумар узео у своју стужбу ; он је -свуда довукао земље и бусења а ја сам сваки дан у пролеће од шест сахата изјутра до седам у вече садио расаде; лева ми се рука готово смрзавала, јер сам њоме увек морао захватати мокре иловаче из једне кове да њоме покријем жилице од расада; од одела нисам имао бог зна шта, а комад хлеба био ми је храна целога дана, н тако сам се изјутра мрз о а у подне пржио кад подневно сунце усија стену то беше мучан живот. Како ми је било горко детињство и младост! Хвала Богу те нисам здравље иштетио. Али ту невољу не треба никада да заборавимо. треба да се поштено трудимо колико. се може више и да дајемо сиротињи колико год могнемо. Ја онда нисам ни помислити могао да ће и када •бити моје једно дрво и један недаљ земље, а сада ми је Бог дао толико добро! Ми ћемо то заслужити! Ханс узе трептати каццима као ла га нешто боцка у очима и набп шешир на очи: сада када је самога •себе чупао из кореиа, сенуло му је кроз главу колико је он многоструко прирастао у томе крају радом руку својих и навикама; он је много дрво посекао, али је најбоље знао колико муке стаје док се такво дрво одгаји.