Otadžbina

612

н а п р е с т 0 л у

У тај мах нешто се ждребе узнемири, Груберов Валдл који беше иошао да га држи, не беше још довољно јак за то; један од лађара мораде му прискочити у помоћ. — Остани код ждребета — викну му Ханс — ја ћу веслати место тебе. — II ја хоћу да веслам — впкну Валпурга — ко зна када ћу опет добити прилику за то. Ах колико сам пута веслала преко овог језера сама, с тобом или са покојним оцем! Ханс и Валпурга седоше једно до другог и завеслаше сложно; и једном и другом беше овај посао добро дошао да савладају унутрашње узбуђеше. — Ја ћу жалити за водом — рече Валпурга — Без језера ми се живот чини врло сув. То сам у вароши осетила! Ханс не одговори ништа. — У краљевои летњиковцу има једно језерце; по њему нлове лабудови! — рече она опет, и опет не доби никаква одговора. Она се осврте; у њеној души поче нешто да се мути: тамо, на дворцу, свагда се поклањала пажња свему што она рекне. Жалостивим гласом стаде се она тужити: — Боље би било да смо се преселили на пролеће, онда човек боље прирасте у новом завичају! — Може бити —- одговори на.јзад Ханс — али ја зимус морам обарати дрва. Валпурга, ми треба једно другом да помажемо а не да одмажемо. Мени је доста мога терста, не могу носити и тебе са твојим дворским мислима! Валпурга плану. — Ја ћу овај прстен што ми га је краљица поклонила, да бацим у језеро као знак да нећу впше никада на двор помислити! — То није нужно; тај прстен вреди лепих пара, а р, е :и и као поштен спомен. Ти мораш себе и без те жртв: сдвладатп ! —