Otadžbina

Н А II Р К С Т 0 Л У

613

— Хоћт, само мп ти остани тако јак и поуздан! Мајка се на један пут обрете пред њпма стојећи, па рече са чудним сјајем у лицу: — Дено, чувајте добро срећу до које сте се протукли. Би сте заједно ишли у ватру и у воду, јер оно је била ватра, кад вас двоје бесте занесени љубављу и радошћу, а људи беху добри спрам вас ; а оно је била вода, кад вас зли људи стадоше уједати за срце ; вода вам беше дошла до грла, па се пиак не удависте. Ви сте све савладали и кад ја умрем немојте плакати ; колико год може мајчино срце осетити среће на овоме свету, ја сам је с вама доживела ! Она клече, заити шаком воде из језера и пошкропи њоме Хансово и Валпургино лице. Њих је двоје веслало даље не говорећи ни речи. Мајка наслони главу на .један дењак постељних ствари, па склопи очи. Диван беше израз њенога лица. Мало иосле отвори очи, погледа пх блиставим погледом п рече : — Певајте, веселите се ! Певајте ону песму што смо ја и отац заједно. певали, певајте онај један стих, онај добри! Ханс и Валпурга заиеваше веслајућп : »\Уи- 1>ек1е еејп Л'егћип(1еп Шс1 1'е81 ^екаир^е! ет СЛисккеНд 8ет с11е 81ии<3еп \Уапп \у 1 г 1је1нашеп 8е1и.-с Онп су ову строфу много пута понављалн, а уз њихову песму чуло се како дете клпцаше од радости и како ждребе рже. На један мах умукоше усклици и песма, јер један од лађара викну : — Шта је оно у води ? Оно је човек ! Сада је глава горе , видите ли ? Оно су дуге црне косе што плпвају по води. То се нека несрећа десила или је неко скочпо у језеро да се дави! —-