Otadžbina

КЊИЖЕВНП ПРЕГЛЕД

но што чига, и који се шта више, сам издаје, да и оно заборавља, што чита. Ево мало доказа за то. Г. К. вели о наставничком раду моме, да је био „несрећни покушај" а за књижевнички, да се њиме „нисам прославио, као ни лекарском практиком." За оцену овога последњег рада мога, разуме се г. К. је са свим надлежан, и мени не остаје друго, до да погнем главу пред његовим судом, па да мучим.... У одбрану свога књижевнога рада имао бих скромну иримедбу, да сам као наставник штампао предмете, које сам предавао и да у критици српској до сад још нигде не стојп забележено, да су те књиге биле „несрећни покушаји." Ако о њима након 16 година г. К. пзриче такво мњење без критичке мотивације, то сведочи да критику замењује са основном школом, у којој се њему „траженом надзорнику" мора веровати на браду. Од отих предмета што сам предавао п штампао, писац се „школовања" сећа само једнога, који вероватно није читао, а заборавља други, који је морао читати, да изађе читав — правник из факултета. Г. К. је из њега полагао и одиста положио испит што се не моженазвати „несрећним покушајем", па ако се садне сећа тога учпна, то сведочи, да п они „људи, који нешто знају, који умеју мислити, и који не збијају шалу с најживотнијим питањем једнога народа", могу бити заборавни и у „грчини" својој збијатп шалу с једним чланом тога једнога народа, и то с оним, који је њима иисао наставне књше. Ненојмљива заборавност одиста, која бп била жалосна, да не садржи у себи мало — комике: правник Карић, који ни у једном правничком листу није „свртао на поље свога стручнога рада", кори лекаре што то нису чинили. Ова доследност наводи ме, да загледам мало у згогичку спрему писца „Одговора." За ту цел поменућу примера ради његове бројеве о посети народне школе. Ту стоји, како је настава наша знатно порасла у вигпим разредима, а опала у првом. Тражени надзорник не пита, од куда тај прогрес у вишим разредима, ни шта је узрок слабоме походу првог разреда; он изводи „по интуицији" коректно, да „у колико се у потоЊНм (ваљда вишим) разредима бројни однос поправио, у толико је јаче страдала настава" код истог броја наставннка, — па потврђује тиме, да је погрешио, кад је изоставио исте „односе" поредећи наставу наших средњих школа са румелијским; — али закључује са свим некоректно: „да је тај прираштај „највеће зло", јер је са њим иорастао број четворо-разредних школа, и тиме знатно снижен ниво наставе." ОТАЏВИНА КН>. XVII., св. 68-ма 43