Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

стаавати на супрот мњењу г. К. иротивно мњење „страних стручњака"!... Оад пошто је „путем штампе" са више страна нретресана та „брука" Оливничка, може се г. К. уверити, како човек својим очима може гледати нешто, па оиет не видети ништа. Ја не желим, да ми ко „верује" у ту аналогију: ја само изводим из сличних појава, да логично постоји. Не треба за њезин проналазак „класично додел>ан ум" : доста је да није логично неодељан на да је пронађе, и ако писац „одговора" ииак не може да је нађе, знак је, да је гледао на рад наших Г( стручно образованих војника" исто гако, као што је гледао на рад школоване интелигенције" наше. .Тепом фигуром својом о тешкој лопти и дакој, којом ме г. К. гура у „веште" акробате, да би се опростио моје невеште критике, јемачно хоће да нагласи раамеру између обе војске, наше и талијанске, те њоме да обори аналогију. Одиста колосална, али на жалост , — спонтана мисао! По њојзи узрок и дејство, што вреди за топ, не може се применити на пушку, јерје —мања. Или ваљда није писац „одговора" какогод нашао есенцијалну разлику између Масауе и Сливнице у томе, што су се тамо војници знојили а овде зебли ?... Да сврнем сад мало на лепу форму ових леппх мпсли, које су нанизане у „одговорима." Ја сам у критици проговорио г. К. што је у паучној расправи његовој употребио реченице. које јој не приличе, на не хотећи рећи му, да су неуљудне, навео сам речн једнога публпцисте немачког: „Зар се тако каже кад се штамнано говори." Г. К, вероватно у заблуди, да је тај досетљиви пубдициста какав класик необичне дубине, вели, да би се преврнуо у гробу, кад би знао, ко га „цитира ". Мислим да ћу умирити писца „одговора" у томе страховању његовом за моју књижевничку репутацију, кад му речем, да се Берне неће преврнути у гробу — не с тога, што је „цитанту" његовом „додељан ум" у немачким гимназијама, него што је тај „цитат" написан језиком сриским , који Берне не уме да чита. Али могло би се лако десити, да се тај човек одиста преврне у гробу кад онази члан (В1е) пред немачким нитатом г. К. »ЛНе 1леће гозМ шЛН«. За ову увреду немачке синтаксе, мучно би му Берне, „да зна", у гробу опростио. Према овој погрешцп, стоји латински му цитат на челу „одговора", као невина граматичка омашка (Сјпае за 'јповј у препису, и човек не може биги за њу одговоран кад не зна латинскк — али за сиктактичке омашке у језику, који мо-ра знати кад иише. њиме нацчне расираве , може га не само немац Берне, него сваки Србпн који зна немачки повући на одговор. Међутим онростио му Берне у