Otadžbina

622

наслет.е у питању о кривичној одговорпостн

не може са евим бити није крив ладни закон одрођавања, вс4> околности и прилике у којима дотичнп живе, и које су на свакн начин са свим другојаче, но оне у којима с> живели њиховп претци. Повратак к првобитним претцима тим је објашњивији, што ми ио Дарвину треба да признамо, да човек са свима својим илеменитим особинама : симпатијом за пала одн. посрнула створења, доброчинство које прбстире пе само на своје но и на најудаљеније н пајнесавршеније, божанствепом оштроумношћу и бистрином, која му је дозволила, да прозре у суштину покрета и бића сунчаних, да уз све то човек још увек чува неизгладими жиг свог арвобитног аорекла. 11 Рибо је — стр. 321. — ту мисао још потпуније изразио следећим речима: „У дну наше душе, вели оп, у најдубљо.ј њеној дубини леже скривени дивљи нагони, дивљи прохтеви пеублаживе крволочне пожуде. које као спавају, по не умиру. Они лнче на опе закржљале органе, ко.ји су своје опредељење одавна преживелн, алн који се још и данас виђају на животињама. као сведоцп лаганог п постунног развијања органских облика. II паследствепост нам пзноси ове дивље нагоие из ирастарих времена, кад су наши претцп живели но шумама и у слободном зраку, као да би навалице хтола да нам покаже пут, који смо ми одн. наши претциј ирешли док смо дош.ш до стања у ком се данас налазимо." Карлил је у томе још речитији. »Цивилизација, ве.ш овај ипсац, није ништа друго до проста куверта, у којој дивља прпрода човечија може увек планути наклепим пламеном. <( Већ из досадашњег се може видети, да смо ми далеко од тога, да било у физичком било у моралном погледу тражимо у сваком детету верну слику или просто понављање оца, матере или ког претка. Појединац је крајња тачка и производ дугог низа покољења. п са свим прнродно потчињен разноврспим утицајима. од којпх су једни јачи а други слабијн, но којп се у њему ипак свп сусрећу и тако узајамно условљавају његову нрироду. При таквом стању дама, у неодо.Бивој тежњи за авантурисањем, у јурењу без циља и т. д. видимо иоследице атавизма? у 1. сЈ!:. стр. 342—3. Али Модсли је нарочито лепо окарактериеао наличну страну наслеђа. (( У првом покољењу вели ои — 1. С11;. сгр. 27 1 — ми се сусрећемо само са надражллтим темпераментом н страсним иступима, код другог покољења ова болесна стања излазе већ у јачој мери на видик, овде се појављују разне врсте неврозе а нарочито хипокондрија; треће иокољење се одлнкује - ако нншта није стало на пут развијању болести — ексцентричностима, злим н опасним иступима а често и наступима душевне поремећености; у четвртом покољењу се појавл.ују глувонемоћа, слабоумност, идиогизам и јаловост, и тиме се завршује ток патолошког опадања^, разуме се, ако му се у своје време ннје на пут стало. Мпге1 В. А. Ш^епбгебсапсе с1е Гезрресе ћита1пе, Ранв 1857. стр. 125. даје један спучај, који погпуно потвр^ује овај пут опадања.