Otadžbina

НАСЛЕЂЕ У ПИТАЊУ О КРПВИЧНОЈ ОДГОВОрНОСТИ

023;

ствари било би чудновато, да карактер појединаца буде верна слика једног претка искључујући са свим остале. И ако има примера, где се ова сличност огледа црту по црту, што изазива свачпје дивљење, ипак је ова појава само изузетак, — па ни овде, кад се ствар добропроучи, наследност ипак није са свим потпуна. Често је опет мешавипа разних надследствених уплива тако јака , да ми нисмо у стању да приметимо виднији уплив појединог од предака. Но то ни за тренутак не треба да поколеба наше убеђење у битност наследствености. Кад се овај Факт добро узме на око, онда се шта впше види, да ју он потврђује. 1 За наследственост телесних особина није потребно наводити никаквих доказа, и то не с тога, што ових не би било — њих пма и сувише — већ нарочито с тога, што нас се овде оне не тичу. Како код човека, нарочито развијенијега, душевне особине играју већу улогу но телесне, 2 то је за нас врло важан закључак, до кога. су дошли физиолози и 11сихолози, и који је код Бихнера, стр. 27. — нзражен у следећим речима: Моћ је наслеђивања. или урођености нод човека много јача и знатнија у духовној него у телесној области. Навике, склоности, нагони, способности, таленат. ннстинкти и нагони за извесне вештачке радње, могу се тако нсто примнти у наслеђе, као и осећања и страсти, темпеременат и карактер, интелект и наравствена осећања. 2 Овнм последњим, с нарочитим погледом о наследствености пагона к злочинству, бавнће се следећи одељак ове главе. 1 Видн Маг10п Непг. Ое 1а зо1п1аГ11с тога1е. Рапз 1883. ("2. изд.) стр. 59—(ЈО. Рибо — 1. сН. наводи следеКе разлаган>е Могеаи-а (с1е ТоигзЈ нз његове Рзус11о1о&1е тогђјс!: „Закон о наслеђу би се рђаво разумео, вели овај писац, кад би се у сваком новом покољењу ишчекивали истоветни Феномени. Има их који нису хтели да признаду наследственост душевним особинама с тога, што би хтели, да карактер и интелигенција наследника буду исти, какви су били код предака, да једно покољење буде са свим слично другоме, да син и отац представљају исто створење' које се само два пут раКа. Али закон наследствености не треба иикако тражпти у истпветности органских и интелектуалних радња, веН на извору организације у самом склопу најфинијих органа.... Отац не преноси на сина поједину, нарочиту болест. већ недостатак у склопу организма, који се код сина може спољно појавнтн у разним облндима." С друге стране (( дете још у утроби материној учествује у велико у њеном животу и прнма утиске, које она добија од спољњег света, као. што ве.ш Марион (по Ма1ецгапће-у Кесћегсће Је 1а уеп1е књ. II. гл. УП.)стр92._ Није никако & ргЈог! немогуће, да се узбуђења, која матер обузимљу, сваковрсни живи осећаји, наравствене склоности и све што се односи на нервни систом, одјекују н преносе на дете, тада на иуту развијања, н тако посредно упливишу на његов карактср. 2 II наш нарол вели да (( ум царује, а снага кладе вал>а". 4 Један од данашњих угледнијих Француских ФилосоФа, члан париске анаде-. мије наука није во.кан да призна сав уплии наследству, који му се према данаш-