Otadžbina

'624 НАСЛЕЂЕ У питању О КРИВИЧНОЈ ОДГОВОРНОСТИ

II Инднски месија — законодавац Ману, говорн својим верним следеће: „Жена рађа увек створење слично ономе, с којим га је зачела.® »По поступцима ће се нознати чове1;, ниског аорекла и син презрнве матере." »Човек ниека норекла наслеђује очеву илн матерлну рђаву ћуд, или обојих у једно; а никад не може сакрити своје порекло." »По говору се тознаје онај, који пронзлази из ниске класе н.ш од р1>аве мајке." (Манава-Дарма-Састра књ. I. чл. 31. и X. 4 .1. .->9 .1. »Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби« вели врло лепо пророк Јеремија (Гл. XXXI. чл. 29.). Аристогел у књ. VII своје Етпке спомиње једног мучитеља свог родитеља, којп сс извињавао следећим речи.ма: »Мој отац је тукао мог деду, мој деда је то нето радио с мојим нрамдедом, — а погледајте мога сина ( : оп ће то пето почетп наспрам мене, чим узмогне." Пишући о божјој аравди Плутарк вели, да „то што божија оевета силази на ноједнни град 11.111 државу дуго после злочинаца, који су је заелужили, не треба ни мало да нас задивљује." »Деца порочних и злих родитеља, продужује он дал>е. са свим су обичан плод суштине својих отаца: Оно што је 611.10 главно у овима, што је живело, што се хранило и мисли.10, то су они баш предали својим синовима. Не треба дакле да нам изгледа нимало чудновато то, њем отању науке мора прнзнати. Он се буни против непобитне еиле овога уи.шва нарочпто с тога. што је он неподесан за коиструпсање његове теорије о слободној вољк (о чему доцппје). 11а ипак не може на ино, а да не призна «на насдедност треба обратити особиту пажњу, треба је поппштавати и одупирати јој се што је више могуће, како не би и сувише отежавала л:ивот нашпх иотомака. 8 Он признаје да наследпост «ствара мек)у покољењима закон узајамности, којн нашу дужност насирам нас самих удвојава дужношНу наспрам наших потомака", јер «јер претцн, који ће остати са свим непознати својим потомцима, а који ове тако1)в неће познавати, као и људи свих иокољвња, треба добро да имају на уму закон наслеђа. Овај ред мислн треба што више да уђе и у наше васшиање, јер се с нравом рекло, да је наЈЈачи онај утицај, који над нама врше наши стари." Читалац се нора доиста чудити, кад му кажемо, да норед свега овога овај исти писац тврди «да се утицај наслеђа умањава и потире, што се већма нриближујемо карактерним особпнама човековпм • чистој мислн, вештинн и наравствености: и У осталом можда је академнцима и адвокашма дозвољено, да миш.вења заступају према да ој потреби. — Види, Саго Е. ЕбваЈа с1е рзусћо1о§1е 8ос1а1е, у Ке\ие Јеа Пеих МопЈеа кн>. 1Л II. (Јуни 188;!) стр. 558 — 55!' н 5'24. — Правично становиште узима у овом погледу 1и ! г1 I.. Г) ае гискГаШ&е РегђгесАегкит ( чини 220-ту св. v. Но12епс1ог1Т-л>евнх Оеи18сће ■2еГ1-ит1 8*гецГга§еи) Вег1т 18^5. стр. 17. а парочпто Ј.иигеп! К, Вев г1е§епегсз '1ап5 1ев рг180П8 у АгсћКеб с!е 1'Ап1горо1о^1е спттеПе књ. III. |од 1888.) стр. 5'Ј4 — 5«8