Otadžbina

630

НЛСЛЕЂЕ У Ш1ТАЊУ О КРИВИЧНОЈ ОДГОИОРНОСТИ

дака, било оиет с тога, што злочинци, као шго се већ прпметило мењају своја презимена, онда би и ови бројеви моглп бити са свим довољни, да посведоче наеледственост злочина. Али има још једна ствар, накоју ваља обратити сву могућну па;књу. Вирђилио је приметио, да је међу 48 злочинаца у иоврату било њин 42, који су ту своју особину наследили. На ово треба обратиги нарочиту пажњу баш с гога, шго су злочинци у поврату прави злочинци. Маро је у последње време чинио врло занимљива испптивања. Он је нашао, да су потомци старих родитеља престављени међу обичним људима с 24%, док је њихов број код злочинаца 3'2°/ 0 , намерне убице узети сами за себе достижу број од 52%, убице у оиште 4°/ 0 варалице, у опште 37°/^, док обичнн лопови н преступнпци против благонаравља достижу једва половину просечног броја. Ову несразмерност он објашњује ремоћењима душевним у старијем добу жнвота: појачаном себичношћу, непрестаним рачунањем, тврдичлуком, који нензбежно морају одсинути на деци и дати им одређеност за зле наклоности. Отуда убице којп су раздражљивији, и варалице којима је нужна опрезност и прптворство, дају сразмерно јак проценат, док је крађа слабије заступљена, јер овај порок потиче из склоности к задовољству, разврату и лењостн, што је карактер доба, у коме страсти преовлађују. 1 ) »Билаби велика погрешка, примећује с правом Фере, г \ кад би ко хтео да ограничи значај наслеђа на неносредно н са свпм слично наслеђивање. У овом случају би се н. пр. падајућа болест врло ретко наслеђивала, док ако со на иротив иази на везу ове болести с лудилом, с неврозом, с наказаноети и пороцима разне врсте, онда се врло лако може васпоставити њено узајамно сродство и наизменична наследственост с другим болестима." Томзон .је истог мишљења. »Иреображај других живачних надражења у злочнн, вели он, доказује такођер везу између наследног злочипа .с другим нередима у мозгу, као што су падавица, жеђ за алкохолним пићима, лудило п т. д. к Међусобни и напзмепични уплнв разних изметнутих душевних стања с једне и злочпна с друге стране тако је јак, да Фере (стр. 61.) тврди да су порок, злочин и душсвне болестп растављене само друштвеним предрасудама; они се држе у нераздвојној заједници по сво.м онштем карактеру првобитпе Фаталности, п у опште се засебно, одељени једно од другог, не могу пи изучавати. Свака се Изметнутост може Насл .'дством нреносити, тврди даље исти писац, и ако то ие мора бити у истом облику. Често се н. пр. виђа, да се злочнн и лудило јавл.ају у једној породици наизменце у току покољења. По Јесаину V) Наво.1 у Саго[а1о-а 1. сН. отр. 85 — 86. 4 .) 1. сН. стр. 57.