Otadžbina

632

нас.1еђе у питању о кривичној одговорности

то исто што и лудило, и да ли он као нлод наследства долази баш од овога, или му је корен у другом каквом физиолошко-психичком стању, које ми до данас још ие познајемо. За нас је доста да будемо на чисто с тиме, да рађајуИи се, аојединац доноси са собо.ч у свом физичком и исихичком организму склоност к злочину исто онако, као што их доноси за физичке или душевне болести и за друге склоности душевног а живота. Да је ово Факат мислимо да се може закључитп и из ово мало грађе, коју смо ми имали на расположењу и изнели, а како се на ово питање бар с лекарскестрано данас обраћа прилична пажња, то смо уверени, да ће се грађа за потврду овог мишљења у брзо намножити, па ће тако наше тврђење постати за свакога јасно. У првом делу ове главе ми смо проговорпли неколико речи и о атавизму. ') Овде се враћамо на њ с неколико речи с тога. што су се многи новији писци трудили, да баш њиме објасне злочпн. Тако већ помињати Јакоби *) тврди изрично, да је »злочин маниФестација атавизма, повратак у психичко стање наших предака, као год и микроцеФалија, то је један случај скока у назад у етничком развоју, иовратак у стање дивљаштва и моралног идиотизма, равжи душности и потпуне неосетљивости наших предака из преисториеке псриоде, душекно стање, коме можемо наћи сличности још код данашњих дивљака." Али ово упоређење ннје са свим новога порекла Већ одавна сам народ вели за опаког убицу или лопова да је »прави. дивљак« У науци су тек Г ал, Бордије, Јоверња и Ломброзо нзнели и почели заступати ову мисао. Локализујући нагоне убиства у из^ песном делу мозга, Гал је са својим ученицима неизбежно био доведен на мисао да тражи карактерну црту овога код дивљака, код. којих се он пајчсшће појављује као последица првобитних потреба у виду убијања и људождерства, и код савремепих убица, чији су поступци последица ниских нагона. На више места у својој књизи. о робијашима Ловерњ поставл>а паралелу између злочиначких п дивљачких лобања. Али Бордије најирецизније изражава ову мисао. „Злочинац је, по њему, анакронизам, дивљак у цивилизованој земљи ). Под атавизмом се подразумева тежња извеоних шивих створова, да се брате у првобитни тип, пошто су се далеко од њега удаљила, пошто су изгубила многе особине својих предака. Накадамљена билжа опет се враћа у своје дивље стан.е, — то је атавизам; пранраунук каквог црнца, којн се са свим претопио у бедца, добија зубе, косу или што друго, што је особнна његовог праотца — тако!|е атавнзам : он је врло б.шзак наоледству, па ипак се од њега разликује. То је наслеђе »а дугом растојању, то је насле1)е које се изненадно појављује после дугог низа покољења, у којима му се готово са свим био изгубио траг. ЈоНј Н. 1, с11. стр. 5 — (!. 2 1. 011. стр. 492.