Otadžbina

100

Н А Г Р О Б У

Како ме силно потресају ! Ха, шта је то?. Шта бунцате ви о мојој лудости и разборитости?.... Зашто тврдите, да нисам иише луд? Зар што сам падао, што сам хуља, што се бојим од света, што хоћу да је напустим ? ! Због тих врлина држите, да сам се опаметио ? ! Ах, кад је тако, онда, људски здрави разуме, ти гнездо ситничарија, подлости и саможивости, не требаш ми!. Ја се враћам свом лудилу; враћам се својој љубави ! Анђело врати се и тн у моја наручја!. Анђела.. Гонзало, Гонзало, мој Гонзало! (Подети му страсно у наручија). Аеандро. То је био само један светао тренутак, Гонзало је поново пао у лудило. Паулин а. Сиромах ! Гонзало. О, ја вас презирем, ја вас чујем!.... Чујем све обешењаклуке, сва опорочавања, којима ме часте из једног до другог краја вароши!. Као да их слушам где говоре! Тек што се био опаметио, а он је већ поново полудео!.... »Али« нека и будем луд, кад у лудилу осећам троструку снагу; кад ми оно даје срчаности, оживљује моју бујну крв, очеличава душу и срце, да свима тим снагама, станем на браник своје Анђеле!.... Тако ми живог Бога, ја ћу сваког оног сравнити са земљом, који не буде ову жену пресрео с највећим поштовањем, који јој се не буде дубоко поклонио или се буде усудио, ма и у мислима, да се осмехне за њом!.... Тешко оном паметном, који се буде титрао са чашћу луда, као што сам ја! Анђело, ја сам твој муж, имај вере у мене! Анзелмо - Анђело, ја сам твој отац, уздај се у мене!.... Одсад можеш ићи с подигнутом главом и ведрим челом; јер поред твога супруга, и твог оца, не може бити станка за срамоту! (Завеса пада) НА ГРО ЂУ БЕЛИКОГ СРПСКОГ ПЕСНЖКА —IУмка се једна за другом ниже, На једној од њих спомен се диже, Сиомеиик бедан за дела славна, Знак признања — награда јавна, Којом потомство заслуге цени, И даје пошту г заслужног сени.