Otadžbina

ЗАР ТО ЛУДИЛО

99

слеп, јурнуо је као слеп; јер ја не знам уначе како је то могло да буде !. Тек што му пружих врх мача, чекајући га одважно, а он салети не као нападач, него као да га је неко џиновском снагом, гурно остраг, у врх мог мача, тако. да ми се учинило, да га је невидљива рука вечите правде, зграбила за рамена и натакла на шиљасто гвожђе!. Анђел а. Боже! Анзелмо. Тако је морало да буде! И Богу је то било право! Ти немаш шта да себи пребациш. .. Ако дође грижа савести, доћи ће мени.... Нека!. Шта је било, билоје!. Сад можеш да загрлиш своју жену. (Анђела диже главу и гледа га прек.шњућим погледом). Гонзало. Стани, пусти ме, да прпберем мисли! Енрико, дакле Енрико!. Анзелмо. Не мисли више на њ, већ само на њу, јер те чека у њена наручја. Гонзало. У њена наручја'. Али она ме не пушта, јер вели да сам осрамоћен, да се свуд разглашује моја срамота! Ја се бојим, драги оче ! Први пут у свом животу осећам страх! (Крије се на очевим грудима, као да тражи заштите). Анзелмо. А ја, који сам.... што сам, који знам шта је част, кажем ти, да је ова жена честита супруга! Тако чиста у души, као што ,1е била моја жена; као што ти је била мати! Гонзало. Шта кажеш?. Глава ми је ровита и пуна болова; тело ми је малаксало!.... Пре имађах толико снаге, а сад, сад!.... Ја те не разумем, ја те не разумем!. Ти захтеваш од мене, да љубпм Анђелу. Али ја је љубим више но свој живот!. Анзелмо. Онда! Гонзало. Али они (показујући на Леандра и Паудину) и сви они које сретох, шта ће они мислити о мени?. Тп желиш да јој опростим. Анзелмо. Не треба јој милост, него правда! Гонзало. И да излазим с њом на улицу, да се поражем у друштву, да јавно вичем као телал своју срамоту! Оче, оче мој, је си ли на то помислио? ! Леанд-ро. Оздравио је ! Паулина. Сирота Анђело! Анђела. (Очајио) То нисам заслужила!. Али не мари, јер хвала, хвала ио сто пута свемогућем Богу, он је оздравло ! Анзелмо. Чујеш ли је? Погледај је! (Показујући на Анђелу) Одлучи се, јер оћу да знам. јесам ли одранио спна без срца! Гонзало. Без срца ?! Не! (Прибере ову своју снагу) Јер где би онда биле жиле моје љубави?. .. Па онда, зар она није моја Анђела, а ја њен Гонзало ?. Ах, какве мисли пробуђују се сад у мени!....