Otadžbina

Ђ О В А Н А

сам звона, Маркова торња, волео стубове сваке палате, волео сам наше море; али вшпе него све то волео сам — Ђовану ! ... кБеше витка и црноока, играти и певати знала је као ни једна друга. Она ми беше све и сва Мадону не можете светије обожавати, него гато сам ја Ђовану обожавао. „Ни оца, ни матер нисам никад познавао; а браће нисам никад ни имао. Одрастао сам туђом милостињом. Она пак имала је и родитеље и браћу, али јој се код куће није хтело бити ; омрзла је на сиротињу у очи-нској кући —• отац јој беше прост рибар. Њој се милило левентати по пиацети, гледати отмен свет кад улази у гондоле, или би се наслонила на стуб од аркада, па проматрала странце.. . Пред починак сунца састајах се с њом код цркве Санта Мариа Формозе, у којој је свако вече вечерње слушала ; у њој је и крштена била, па је мислила да јој је Мадона Формоза особито наклона „Зажареним лицем знала мп је ту приповедатп, колико је дивних хаљина тај дан видела, па је сваки пут уздахнула и луппв ногом о земљу страсно се упптала, зашто да она мора у дроњке одевена да седп кад се друге ките бисером н коралима ... Њезина срдигост п•>нижавала ме је. Зашто не могах ја толико заслужити, да јој њезине жеље испуним ? Постадох и ја једак. Шта ли је она скривила да буде сиромашнија него друге." «Један пут јој рекох, кад је човек сирома, треба да ради, па ће се може бити обогатити. — То ми већ отац и мати рекоше — одговорп она. „Мати ме кара. а отац ме је чак и тукао . а браћа ме грде — па да још не смем ни светла, ни свежег зрака да се науживам ? ! Да се не смем више по „Марковој пкјаци» шетати, већ да, као оне стотине несретница у Фабрици Ш!гаре мотам или у Мурану корале и шкољке нижем ? Па то ми још ти светујеш, ти, која велиш да си ми иријатељ ?