Otadžbina

254

Ђ О В А Н А

«Чинио сам све могућно да ју умирим, но она је све више и више јадиковала , па је на послетку запушила своје мале уши својнм ручицама и побегла.... Сутра дан заман сам је чекао у обично време и на обичном месту. Она је иначе знала тачно долазити, па је и само место и време састанка опредељивала ; као деца још играли смо заједно, а сада се пред вече састајасмо на разговор.... Волео сам ју неописано, али се никад нисам усудио да јој своју љубав кажем. Она беше , до душе, дете сиромашних родитеља, као и ја, али при том била је она тако поносна и тако лепа, да сам се бојао, да ми се ненаруга, задовољим се дакле улогом њезиног утешитеља. Веће оданости и поштовања не можете имати нити према дуждевој супрузи , него што сам ја имао према Ђовани. Пристајао сам на сваку њезину лудорију, бејах роб, она господарица. «Не мислите, сињоро, да сам се ја тада знао тако јасно изразити, како то данас чиним. «То вече, дакле, чекао сам и чекао — она не дође. Срдио сам се. У руци сам држао црвену траку, којом ју хтедох обрадовати; кад сам истог дана у подне у гондоли кувао у лонцу макароне, дође неки трговац са воштаним свећама, дугметима и свилеиим врпцама ; жива црвена боја убоде ме у очи, а њему се опех прохтело мојих макарона — и ми се заменисмо — један ручак мање више, ко ти осећа, кад му је тек двадесет година и кад му се очи љубе његове заблиста,ју. Али она још никако не дође.... Беше већ касно ; напокон се полако удаљих. Тада ми паде на ум, *не би ли Ђовану могао на Марковом тргу наћи ; онде свираше војна музика, коју она радо слушаше. «Од један пут видим ја како моја девојка скакуће као срна кроз светину, па се само смеши ; оденута беше у стајаће руво, око врата низ корала , низ оба образа виде се златне минђуше , у тамној коси злаћане игле. Сваки ју гледао с удивљењем, она то види, иа се још

Ј