Otadžbina

270

Ђ О В А- Н А

«— Предалеко за ову песницу ! Молио сам га и преклињао да ми каже, где је, да за мене нема ни пуга ни земље, која би била предалека; да бих је нашао, па ма се просјачењем пробио кроз свет. (< — Ти њу тражиш, а не њега? запитао ме Фалип презривим погледом. «3наш ли, шта нам је он писао? Да је она за њим допутовала, да га она прогања њеном љубави, као шго га је већ из Венеције прогиала. Оно да је додуше врло лепа, али да је он не може за жену узети, јер би му отац, кому је он јединац син — од жалости умр о, кад би он то учинио Она ће б Јгато обдарена кући доћи, ако је ми примити усхтемо ... Ми пак — рекао је Фллин и ударио песницом о зид — ми смо се заклели, да јој неће бити спаса, усуди ли се икад више преко ррдитељског прага прећи.» — «А родитељи» запитах ја. — «Они о свему том, на који начин је ње нестало нпшта и не знају; доста им је беде , што им је кћи нестала. — „Па ти можеш још тако окрутан б.ити , да им кћер и потпору старих дана укратиш? — «Кћи је мртва — а мртви се не враћају» одговорио је Филип, окренуо леђа и отишао, а ја остах беднији него што сам и онако био!.... «3 аборавити\ јест, кад би то тако лако ишло ! Тек када ме вино омами, заборавим на моју несрећу — заборавим на оне многе године, које ме као тамна завеса деле од моје љубави ... Ђована стоји још увек предамном млада и лепа, игра, сукња јој се лепрша, очи се светле, и њена љубљена слика живо се у кругу креће.... Филин је г.ије никад љубио, он није никад мислио за њу иотинути као што сам ја то мислио.... Ој, зашто си побегла, Ђовано !.... та да ми те је само још једаред на моје груди притиснути.... једанпут само јошт да осетим твоје срце на мојему Ђовано ! Ђовано !®